Закон о спорту који је 2011. године престављен јавности је ништа друго него национализација српског спорта, пошто је усвојен закон о спорту, јер предлагач је имао већину, то је велики корак уназад за српски спорт.
Прво направио се јаз између олимписјких и неолимпијских спортова где ће ови први бити привилеговани у погледу националних признања и примања.
Док они који су бројнији (неолимпијски) неће имати стимуланс за такмичење, као нпр. карате који се по масовности налази на другом месту, а има запажене резултате, као освајање златне медаље отписани су од државе.
Циљ државе треба да буде исти према свима, да код свих спортова подстиче масовност (код олимпијских и неолимпијских спортова), што веће укључивање омладине у спорт и спортске активности, то мање деце на улицама и мање проблема у држави.
Спортски клубови нису привредна друштва него удружења грађана они су власници стадиона и објеката. Шта је онда предмет приватизације, јер закон предвиђа да ће спортски клубови бити отворена акционарска друштва.
Покрет СНАГА СРБИЈЕ-БК сматра да закон не може забранити клубовима да буду удружења грађана, жеља државе је да се меша у послове клубова, а преко својих делегата.
Председник Ресорног одбора за спорт и омладину
Проф. др Ранко Маријановић
