Поводом текста професора Зорана Радовановића „Добре намере и спорна виђења”, од 17. Марта
Изузетно сам захвалан универзитетском професору Зорану Радовановићу на његовом тексту „Добре намере и спорна виђења”, у којем се осврнуо на моју колумну „Нормална и ненормална Србија”. Професорови ставови су драгоцени, као и многобројна реаговања која је изазвало моје виђење подела у Србији по различитим основама које су, по мом мишљењу, кобне по наше друштво.
Моја основа теза у колумни гласи да је Србији доста подела на прву и другу, грађанску и сељачку, нормалну и ненормалну, урбану и простачку Србију. Својим политичким противницима нисам упутио ниједну увреду, ниједну реч мржње. Указао сам на феномен да свако ко себи даје право да омаловажава људе само због њиховог другачијег мишљења, припада лажној или квазиелити. Како се испоставило, управо та тема постаје доминантна у финишу председничке кампање.
Моја животна филозофија је потпуно супротна. Србија никако не сме да упадне у замку подела на добре и лоше људе на основу њихових политичких ставова. Сваки грађанин Србије има право на слободно изражавање мишљења и какво год оно било и за кога год гласали – мора бити уважавано, без личних увреда и дисквалификација.