Питала сам свог колегу из наше најјаче странке дали има анализу са бирачких места у последњих неколико избора (од 2012. године). Знајући како су то радили радикали, нисам сумњала да и они то не раде и то још детаљније. Нисам добила потврдан одговор, што ме онерасположило јер немам времена да копам по изборним материјалима и статистици ради долажења до, по мени, важних података и закључака.
Као што је познато, тражена анализа не би ми показала само који су резултати добијени по појединим листама, што свака озбиљна странка може унапред да процени, већ ме је више интересовало која је структура оних који нису гласали.
На основу добијених гласова у предходним изборима (сигурним и капиларним) добија се минимална количина очекиваних гласова за одређену листу. Не треба да вас збуњује подела на сигурне и капиларне гласове. То му дође исто, али су изборни креативци смислили да су сигурни само они које сучланови странке, запослени по припадности тој странци и они који не желе да их постизборно ометају разне пореске и друге инспекције у послу. Можда још неки. Капиларни су гласови када моја мама која није члан странке каже да ће гласати за њу, односнода ће гласати за моју странку. Дакле маме, стрине, деде и бабе, али и заљубљениће гласати на молбу драгог јој бића. Једино што њихови гласови нису сигурни као пређашњи венски, већ су капиларни.
Дакле дошли смо до минималног броја гласова које извесно добијамо од грађана који гласају за неку странку. Овде не урачунавамо гласове оних са листићем који кружи, оних што добију који еврић или на кило прехрамбених производа и сл. јер то није за сада и „доказано“.
Сада долазимо до оног што мене интересује. Скоро половина гласача не излази на изборе. Који су то грађани са правом гласа, а недолазе на бирачко место.
Велики проценат су грађани који су у иностранству, нарочити млади. Велики број грађана живе ван адресе, нарочито стари (живе код деце, у приватним старачким домовима, у болници, викендици). Један број је у свом стану али болестан, а неће да користи могућност гласања код куће, нарочито ако су му ни укућани не гласају. Један број грађана никад не гласа, било што су „антипротивни“ сваком режиму или што су дубоко разочарани иу том мишљену непромењиви. Увежбане странке су походећи „од врата до врата“ стекле бројчани увид и о тим гласачима, или би то требале.
Преостали број гласача који не припада предходнима би можда и гласао, али не зна за кога. Појава једног правог лидера са новим причама би их привукао. Али како стичи до њих и придобити их. Тешко, али треба се потрудити.
Како их привучи у изборној кампањи?
Зна се да је лидер једнако странка. Нико не гласаза странку. Гласа за лидера и оно што он говори. Што је харузматичнији и што паметније говори, добиће и он и његова странка више гласова.
Али ниједан лидер ма колико био паметан и харизматичан не може да се као кандидат ослони на гласове које очекује посвојој процени.
Потребно је додати још две ствари например.
Једна је свакако, имати јаку организацију на локалу. То подразумева да му вредни и паметни људи организују приступ сваком грађанину, а нарочито оном који не гласа јер „нема за кога да гласа“.
Зато су важни месни одбори, нарочито у сеоским срединама. Поред тога добро је имати и сеоску кафану или доброг домаћина где ће се ствари завршавати и договарати.
А у граду? Помало је „непријатан“, иако потребан, начин контакта са грађанима системом „од врата до врата“. Корисније је имати засарадника способног члана Скупштине станара, односно кућног савета.
У оба случаја придобијање је успешније модерним средствима веза. Преко телевизије и „убитачних“ спотова и друштвених мрежа.
Ако поред добре партијске организације на локалу имамо и власт, одборнике, већнике и друге функционере и запослене, посао је знатно олакшан. А ако владамо општином, тада смо са две брзине испред оних који немају власт.
Овде треба рећи и нешто о мотивацији људи да воде кампању на локалу и обезбеђују гласове за листе своје странке, било посланичке, било одборничке.
Свака странка је политичка, са мотивом да политичком борбом дође на власт. Избори и добри резултати на изборима су мотиви разлог постојања политичке странке.
Зато је веома важно да носиоци кампање за гласовена локалу имају мотив да се боре. А мотив је да буду на одборничкој листи. Да сутра имају власт. Ако су на листи за одборника или другог функционера, њихови гласови су аутоматски и гласови за посланичку листу.
Најбоље је када је власт недељива.
Посланици не могу ни „бандеру да закопају“ без дозволе власти у општини. Зато им је потребна власт у општини. А страначка власт у општини омогућава посланику исте странке да буде најдражи гост и „божић бата“ у тој општини. Локални и парламентарни избори су међусобно условљени иједни без других не дејствују у потпуности.
Др Злата Лончар Ћетковић
