Karić: Srbiji treba 20 miliona stanovnika

0
444

– Predlažem da nova Skupština usvoji zakon o naseljavanju Srbije i prihvati sve dobronamerne ljude koji hoće da žive i rade zajedno sa nama – kaže Karić

Svaki dan nosi novu tragediju. Srbija to najbolje zna, ali nije naše da se mešamo u veliku politiku, jer kada se tuku slonovi, nastrada trava. I kad god smo turali nos među slonove, bili smo izgaženi, smatra Bogoljub Karić. Sada smo pametniji i čuvamo našu zemlju i naš mir, zahvaljujući mudroj politici predsednika Vučića.

Prema njegovim rečima, naše je da pokažemo kakav smo narod – da imamo najveće srce i dušu. Devedesetih godina prihvatili smo u svoje kuće, na svoja imanja, u svoje stanove skoro milion Srba iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova i Metohije, a među njima je bilo i ljudi drugih vera i nacionalnosti iz bivše Jugoslavije koji su ovde pronašli budućnost i spokoj za svoje porodice.

– Gledam ovih dana kako se velike evropske zemlje ponašaju prema izbeglicama iz Ukrajine. Ti ljudi moraju da plaćaju vize, dele im se nekakve kvote – koliko će njih gde i koliko dugo da borave, broje im se kriške hleba, stavljaju ih u montažne kontejnere.

– I Rusi i Ukrajinci su naši prijatelji. U Ukrajini sam osnovao kompaniju devedesetih godina sa tadašnjim predsednikom Leonidom Kučmom. Svojim očima sam video da tamo živi divan i vredan narod, pa se pitam i istovremeno dajem ideju: zašto Srbija ne bi širom otvorila svoje kapije za njih i ponudila im gostoprimstvo, srce i dušu. Imamo na stotine hiljada hektara neobrađene zemlje, imamo napuštene seoske kuće, mnogi delovi Srbije su prazni.

Kako kaže, zašto u Srbiji oni ne bi pronašli svoju novu zemlju? Tokom migrantske krize, milioni ljudi sa Bliskog istoka i Afrike su prošli kroz Srbiju i jedno vreme neki su se zadržavali ovde, a da ih niko nije popreko pogledao. Mi znamo šta su patnja, bol i izbeglištvo. Dok su mnoge zemlje Evropske unije dizale ograde i vraćale ih nazad, dok ih je tukla policija. Srbija je za čitavu Evropu bila primer kako se ponaša humano i domaćinski prema ljudima koji beže od rata i traže novu sreću.

– Srbija je danas kao Amerika pedesetih ili Kanada sedamdesetih godina prošlog veka. Svaki čovek nam vredi kao grumen zlata. Zahvaljujući dinamičnom razvoju koji je pokrenuo predsednik Vučić, Srbiji je potrebna radna snaga, potrebni su nam stanovnici da popune ispražnjena sela i varoši. Danas Srbiji trebaju milioni novih radnika. Po mojoj računici, Srbiji treba 20 miliona stanovnika da bi dostigla 30.000 evra po glavi stanovnika, kao najbogatije evropske zemlje. One su sada naša mera, pošto smo ekonomski već prestigli region.

– Ne zaustavljamo se, nego grabimo dalje i zato predlažem da se ugledamo na Kanadu i Ameriku koje su primale svežu krv, čitave porodice sa decom i nudile im život u dalekim prostranstvima ili u velikim gradovima i inudstrijskim centrima. Na doseljenicima iz celog sveta, Kanada, Danska, Švedska i Finska su zasnivale svoj džinovski razvoj.

Podseća, da nisu stavljali lance i katance na svoje granice, nego su ih širom otvarale za ljude ne gledajući odakle dolaze. Bilo im je važno da u novoj zemlji žele da žive mirno, da rade i da grade. Tako su spojeni njihovi interesi sa interesima zemalja koje su ih primale i davale im šansu.

Srbija je danas u takvoj poziciji sa svojom prelepom zemljom, sa svojim selima i velikim gradovima. Mi možemo da ponudimo izbeglicama iz Ukrajine sve – od agrara do svemirske tehnologije. Mogu da se bave poljoprivredom ili aj-ti tehnologijom! Omogućimo im da rade u našim kompanijama i pomozimo im da osnivaju svoje.

Da ne govorim o tome da na gradilištima nema više naših velikih, neprevaziđenih majstora iz Crne Trave. Gde su nestali? Uglavnom su po Nemačkoj, dok na našim skelama i putevima rade Turci, a ni Indusima nije daleko Srbija. Dolaze ovamo, na drugi kraj sveta, da rade i zarade za svoje pororodice.

Ako moćna Nemačka nema ni najmanju dilemu o tome da li treba da pokupi sve najbolje iz Evrope – od lekara do molera – zašto bismo mi imali bilo kakve ograde ili prepreke u svojim glavama. Vizionari te ograde, te stereotipe ruše i gledaju mnogo šire i vide mnogo dalje.

– Vidim Srbiju sa otključanim kapijama za sve ljude dobre volje koji će svoju budućnost podeliti sa našom. A vreme ispred nas je epoha ogromnog napretka i ekonomskog rasta Srbije, u kojoj će se proizvoditi i šrafovi i najmoderniji kompjuteri u tehnološkim parkovima i aj-ti kompanijama koje niču kao pečurke. Srbija je zemlja progresa, gradilišta, kranova i plodne zemlje koja čeka da joj neko priđe i zalije je.

– Učimo se i na primerima Norveške, Švedske, Danske i Irske. Usisavaju radnu snagu iz čitave Istočne Evrope. Hrvatska se danas gotovo ispraznila, ne mogu čudom da se načude, a u Srbiji se norveški jezik uči kao nekada engleski.

Kako ke, zadržaćemo našu decu, da budu pored nas u starosti i prinesu nam čašu vode, samo ako im ponudimo slične plate i uslove za lični napredak. Ako Ukrajinci danas lutaju ka Evropi, pokažimo im da im je Srbija nova kuća. Sve više Rusa takođe dolazi u Srbiju, otvaraju kompanije, jer nas prepoznaju kao bratsku zemlju. Ukrajinci su, kao i Rusi, naša braća. Srbija je velika ne po teritoriji, već po ogromnoj duši. Zato predlažem da nova Skupština usvoji zakon o naseljavanju Srbije i prihvati sve dobronamerne ljude koji hoće da žive i rade zajedno sa nama. Danas nema ko da ubere voćku ili Bogoljubovu salatu.

– Moja stara uzrečica je – Sve sto mogu Japanci, mogu i Pećanci. Tu mudrost sam naučio u Tokiju, gde sam učio karate i njihovu fiolozofiju i pristup životu. Snaga nije u pesnici i udarcu, već u samodisciplini i mudrosti. Naudarali smo se toliko pesnicama u prošlosti, da nas mnogo više boli naša glava, nego tuđe. Vreme je da budemo mudri, vreme je da imamo viziju! – navodi Karić.

POŠALJITE ODGOVOR

Molimo Vas unesite Vaš komentar!
Molimo Vas ovde upišite svoje ime