Гост емисије „Једноставна питања“ са Јегором Хрустаљовим је Драгомир Карић, почасни конзул Републике Белорусије у Србији, посланик парламента Србије.
Господине Карићу, хвала вам што сте издвојили време за овај разговор, у току данашњег веома напорног дана. Пре свега реците нам, ако би сте покушали да једноставно упоредите „Минск-Мир“ са оним што се већ гради у свету, шта би то било?
Драгомир Карић, почасни конзул Републике Белорусије у Београду, посланик Народне скупштине Републике Србије: Пре свега, данас је празник. Веома велики празник. Дакле, од свега што је саграђено до сада, ако мислите на свету или у Минску, било где, ово је нешто сасвим ново. Таква два комплекса постоје у Макабију и у Хонг Конгу. Само тамо. Ми овде само желимо да изградимо овај међународни финансијско-трговински комплекс, како би се цео регион гравитирао око овог комплекса, у финансијском, економском и трговинском смислу.
Пре два дана се завршила изложба у Кану, у Француској. И овај комплекс, овај пројекат је добио две престижне награде. Навешћу ћу само бројке: присуствовало је 17 хиљада инвеститора, било је на стотине наших колега, грађевинара. Али, је баш комплекс „Минск-мир“ победио, и то заслужно. Шта то значи? То значи увођење нових технологија у изградњи, увођење високих технологија у смислу запослења и развоја за младе Белорусе, хиљаде и хиљаде нових радних места.
Али ви кажете да ће се и веома много инвеститора пријавити, више од хиљаду инвеститора.
Драгомир Карић: То покреће инвестициони процес. Не само Републике Белорусије. Република Белорусија је сувише мала за један такав велики сложени грађевински центар. Он је намењен читавом региону: Западној Европи, вашим суседима и руској страни – онима са којима се граничите и онима који пролазе кроз вашу земљу. Ви сте као раскрсница, са Истока на Запад, са Севера на Југ. Значи да ће они радити и да ће звати. Зато су баш Минск, баш Белорусија, и одабрани за такав комплекс.
Узгред буди речено, заиста, зашто Србија и српски привредници бирају Белорусију ? Да ли је то због историјског тренутка или је то ствар личних веза председника?
Драгомир Карић: Пре свега, у питању је братско разумевање, пријатељство. Ради се о вековном пријатељству. Међу нама влада разумевање. Ту је Александар Григорјевич Лукашенко са својим тимом, а ту су и стручњаци из нашег предузећа (не само Срби, већ и Американци, Енглези, Холанђани, Немци). Када смо рекли да желимо да пошаљемо понуду из Минска, нису разумели како да се то уради, нису разумели ситуацију. Показало се, наравно, да је предузећима потребна сигурност, политичка стабилност. Када постоји политичка стабилност, онда нема проблема, ствари се крећу.
Али господине Карићу, реците ми, били смо сведоци и за вашег и за мог живота онога што се десило у Србији, онога што се десило са Југославијом и како је сада изолована Русија. У ствари, постоје одређени ризици, да ли може нешто да се промени и да на другачији начин почну да гледају на Белорусију?
Драгомир Карић: Ја не делим Ваше мишљење. За бизнис је најпотребније знати какви су потенцијали. Неопходан потенцијал је интелектуална елита. Имате је. Ваше образовање је на највишем нивоу. Ваша радна култура је такође на веома добром нивоу, не кажем на најбољем, али на добром. А новац хоће људи који могу да се остваре и да реализују такав сложени пројекат. Тако да ту постоји ризик у том смислу, он није искључен, како изјава Жан-Клод Јункера, тако и писмо које је влада објавила, у којем је написано Владимиру Владимировичу Путину: доста је било свађе, доста је било ембарга, посетите нас, желимо «ново време – нови почетак», у смислу „започети ново доба“. Време је да се почне. И не само Русији и Западној Европи. Евроазијска економска унија и пола западне Европе. То говори о томе да сви то схватају.
Господине Карићу, реците, ако покушате да упоредите Србију и Белорусију, по броју становника смо приближно слични. А рецимо, по начину живота људи? Какав је њихов национални дух? Да ли би могли да упоредите колико људи зарађују у Србији у поређењу са Белорусијом и какво је њихово расположење ? Србија је ипак релативно недавно доживела велику несрећу.
Драгомир Карић: Ми јесмо доживели велику несрећу, 20 година грађанског рата. Србија, која је имала 224.000 квадратних километара, данас има 80 хиљада квадратних километара. Сви наши суседи који су до јуче били комшије, браћа, сваки од њих има територијалне претензије према Србији, покушавајући да нас разбије. Али дух је снажан, патриотски дух. У Србији су људи родољубиви. У Србији, се увек гледа напред. Људи у Србији се не боје.
Видите, када је Папа Фрања питао нашег председника: „Шта се дешава тамо, каква је ситуација?“. Консултовао сам се са другим људима, стручњацима у Ватикану, рекли су: „Србија? Нема ниједног рата у коме нису узели пушку да бране своју земљу и помогну. „Дакле, наши људи у односу на оно што су доживели, доста добро живе, поносно. Имамо огромну незапосленост. Али нам помаже дијаспора.
7,5 милиона људи је у Србији, а још половина од тога је у иностранству. Они који су у иностранству су веома солидарни, шаљу новац као помоћ Србији. Тако да, у ствари, да није било тих 6-7 милијарди евра годишње које добијамо из иностранства, било би веома тешко.
А погледајте, пре неколико година, постављен је задатак да наша међусобна робна размена порасте на пола милијарде. Још није достигнут тај ниво, али шта ви мислите, на основу којих роба из Србије и из Белорусије га можемо повећати ?
Драгомир Карић: Управо сам се вратио из вашег МАЗ-а. Пре пола века, Јосип Броз Тито и његова супруга су посетили МАЗ. И симболично, баш данас су то урадили наш садашњи председник и његова супруга …
… после тачно 50 година
Драгомир Карић: Да, 50 година. Ми смо добили фотографије од Министарства спољних послова, поклонили су нам их. Тамо је био присутан ваш министар индустрије и други. Владимир Владимирович Макеј нам је предао слике. То има одређену симболику. У тадашње време Вам је Тито дошао, како би видео какво је чудо тај МАЗ који производи две врсте трактора, велике и мале. Ми их тада нисмо имали. Али смо се врло брзо развили. Код нас су након тога изграђене моћне фабрике.
Вероватно мислите на фабрику трактора.
Драгомир Карић: Да, али, тамо су, не знам због чега, били и трактори и аутобуси. Све су их заједно изложили на једном простору, вероватно зато што председник нема пуно времена.
Разумем. Показали су све.
Драгомир Карић: Хоћу да кажем да се наше две земље не такмиче једна с другом. Зашто је то тако? Ми не производимо аутобусе, тракторе, пољопривредне машине, ми све то купујемо од вас, купујемо течни гас, купујемо ваше фрижидере, купујемо ваше телевизоре, много шта од вас купујемо. И ви од нас купујете пољопривредне производе. То је у првих 9 месеци ове године, износило 250 милиона долара, али то је како се каже, без трошкова, а ја вам кажем, да је промет много већи. Али вероватно ћемо до краја године успети да то некако заокружимо на 300 милиона. Остаје нам још период од две године који су нам дали два председника за достизање пола милијарде долара до краја 2017. године.
Реците молим Вас, а природа тих инвестиција, тог новца који долази од српских привредника у Белорусију, он долази од Срба из дијаспоре или од оних који живе у Србији?
Драгомир Карић: Да знате, и од једних, и од других. Зато што је једноставно немогуће определити некакав профил и рећи. Нема Србина који је напустио земљу, а да Србија „није остала у њему“. Не може се десити да он напусти огњиште и да све понесе са собом и оде.
Видите, рекли смо током нашег последњег сусрета на ток-шоу да ми у Белорусији све време сматрамо да смо у срцу Европе. О томе, да када се клањаш пред једном страном, пред другом страном се се осећаш некако непријатно, јер јој окрећеш леђа. Али, ако погледате на Србију, ви сте у још компликованијој ситуацији. Ко се између нас налази више у центру?
Драгомир Карић: Ми имамо времена, за сада. Код нас сте, нажалост, и ви – центар, и ми – центар. Знате ли шта је Ваш центар? Ви сте између два гиганта: велике и моћне руске државе, братска земља има такође и своје интересе, као и једне велике европске земље. И вама је такође веома тешко да се крећете. Ми се налазимо између малих држава, али смо ми енклава. Сви они су за НАТО-а, осим нас. Сви они су у Европи, осим нас. Али ми разумемо, да ако су они толико заинтересовани за нас, да смо им ми потребни. Али, ми се крећемо у правилном смеру.
Наш председник и наш премијер, спроводе одличну политику, они раде. Јесенас се чуло на једном састанку у уском кругу, када је председник рекао Александру Григорјевичу: „Ви ако желите са нама, не можете са њима.“ Председник је тихо, мирно рекао: „Извините, ви нам не можете наметати, чак и ако желите да поново бомбардујете. То су вековни пријатељи и браћа, и зато ћемо са њима радити. “
Тако да ја гледам и на политику ваше земље и на политику наше земље, и оне се у свему поклапају. Ми као бизнисмени треба да помажемо људима, да помажемо младим људима да отворе очи. Да им покажемо какве су нове могућности пред њима. Само треба да поделимо своја искуства. Мислим на сваки мој долазак код вас или ваших људи, а има пуно делегација. Недавно је министар одбране био овде. То је једноставно неопходно. Неопходна је размена: култура, спорт, уметност, књижевност. Генерално, све је неопходно да би смо се упознали и ближе срађивали. Ми ћемо саградити „Минск-мир.“ То желим да вам кажем, а ви, као искусни људи, молим вас пратите шта радимо. То ће бити најбоља контрола.
Молим вас за последње питање. Ми се налазимо испред „Светионик Минска“, а биће и „Минск Мир.“ Да ли сте за себе, или, рецимо, за своју децу, за своју породицу, предвидели неки стан или просторију која ће бити у „Минск-Миру“ или „Светионик Минску“?
Драгомир Карић: Ја имам стан овде, имам и мању кућу. Све имам. И, ја у ствари, о томе, искрено, не размишљам. Ми мислимо како да пронађемо веома познате људе у свету, већ имамо њихов списак, и да им поклонимо најпрестижније станове, да они ту живе, „а тамо живи, Стивен Сигал“, или, рецимо, Депардје, и други. Ми таквим људима треба да поклањамо. Они ће привући друге. То је наш циљ.
Господине Карићу, хвала вам на посети, за време које сте нашли за овај интервју и за све што радите. Била ми је данас част да разговарам са вама. Желим Вам све најбоље.
