Отворено писмо Богољуба Карића председнику САНУ Владимиру Костићу / Кад поклањате Косово, колико коштају анђели са Кошара?

2
1868

За Владимира Костића има превише Србије. Данас му је вишак Косово, сутра ће му Војводина бити република, а Србија – Авганистанија!

Академиче Костићу, да ли имате храбрости да погледате у очи херојима са Кошара, дечацима у унифорама који су херојски бранили Косово и Метохију? Имали су 18 или 19 година. Неки се још нису ни бријали. Усуђујете ли се да бар помислите на те наше анђеле, хероје најславније битке после Другог светског рата? Нису имали прве љубави, осим једне. Звала се Србија! И нису сви били Срби, председниче Српске академије наука и уметности.

Тибор Церна био је Мађар, дечак из сиромашног радничког насеља, удаљеног двадесетак километара од вашег кабинета, где председавате у храму најмудријих српских глава. Смете ли да гласно изговорите његово име, а да не поцрвените и што пре спакујете своје ствари и заувек напустите кабинет. Да ли сте сачували зрно поноса, па да изговорите име Насер Вучељ, његове мајке Садије и оца Алије? Насер је био момак из Новог Пазара.

Мађар Тибор и Бошњак Насер, са својом српском браћом, не по крви и вери, већ по части и храбрости, заједно су својим животима, бранили отаџбину. Србија се уздала у њих. И имала је у кога! Србија и данас плаче за њима. Имате ли ви суза за њих?

Кажете да сте учествовали у том рату. Осећате ли, као неуролог, макар дрхтавицу? Имате ли несаницу? Спуштате ли поглед, не пред њима, већ пред самим собом? Они су гледали у своје блатњаве, крваве чизме и цеви митраљеза уперене у њих, а ви у своје лаковане ципеле.

Љут сам на вас зато што сам сигуран да другоме не бисте поклонили ни своје гаће ни кошуљу, а намеравате да поклоните нешто што није ваше. Много је било људи који су продали веру за вечеру.

Која је почетна цена нашег Косова, на вашој аукцији? Колико вреде Високи Дечани и Грачаница, наша Пећка Патријаршија – мајка свих православних цркава, а колико убијена деца на реци Бистрици? Која је продајна цена анђела са Кошара, академиче Костићу? Постоји ли аванс за сузе њихових мајки?

Ми, обични људи, поред Српске православне цркве и на Академију гледамо као на храм: најсветлији, најчистији и најмудрији у Србији, а ви сте каријеру заложили на аукцији историје. Страхујете ли од њеног суда? Шта би рекли ваши преци – на срамоту – коју вашим потомцима утискујете на образ?

У тренутку када је 18 држава повукло признање Косова, када је Србија ставила на сто предлог за мирно решење најболнијег српског питања, уз помоћ моћних пријатеља, Русије, Европске Уније, Кине, када америчка администрација много објективније вреднује положај и интересе Србије, ви – академиче Костићу – предлажете да се „достојанствено” одрекнемо сами себе.

Ја сам човек који дубоко верује у обнову пријатељства између Срба и Албанаца. Одрастали смо заједно на Косову. Сахранио сам своју мајку, моханињу Мати Ангелину, у порти Пећке патријаришије, поред мога оца Јанићија и насих предака. Хиљаде наших комшија и пријатеља Албанаца, дошло је да је испрати, јер су је поштовали као своју мајку. Тог дана, у Пећи, куће, хотелске собе и ресторани, били су бесплатни за све нас који смо дошли.

Срби и Албанци нису крвни непријатељи, академиче! Крвно су нас завадили такви као ви, који би да између нас направе кинески зид. Наше душе и срца остала су чиста, а сада имамо велику прилику да преко малог Шенгена и Западног Балкана, уђемо у ЕУ. Та велика, европска породица, доноси мир, стабилност, сигурност и гради темеље за заједнички живот!

Пријатељство између Албанаца и Срба никада не застарева. Познајемо једни друге у душу. Лако је предати се мржњи. Тешко је мирити се, академиче! Нису народи проблем, него људи попут вас. Нека наша генерација учини сада тежу ствар, нека изгради темеље помирења, да би наша деца и унуци живели сложније.

Ви сте одрекли те велике идеје. Обични људи верују српском храму науке. Бити академик, за мене, обичног човека, значи бити бесмртан. Пробудите се, бесмртни и покажите председнику Костићу где су излазна врата. Не ћутите, не плашите се, сачувајте свој интегритет, част и мудрост.

Када би овако несто изјавио председник Академије у Немацкој или Француској, не би могао да буде ни вратар, а камоли нешто друго. А у суседним државама, не би више ни улицом могао да прође. Нигде у свету, патријарху на трону науке и уметности, не би на памет пало да поклања територије своје државе.

За Владимира Костића има превише Србије. Данас му је вишак Косово, сутра ће му Војводина бити република. Не бих се изненадио да, прекосутра подигне обе руке за београдски пашалук. Накосутра, гласаће да Србија постане Авганистанија!

Богољуб Карић

П.С. На мојим сусретима у иностранству, тема Косова је незаобилазно питање. Када ми страни академици и професори, говоре да њихов колега, а председник наше Академије наука и уметности сматра „да Косово ни де факто ни де јуре није део Србије”, био сам запрепашћен! Најпре нисам веровао, а онда сам прочитао Владимира Костића. То је изазвало револт у мени да се на овакав начин обратим јавности.

2 КОМЕНТАРА

  1. Svaka čast gospodine Kariću,ne prodaje građane Srbije samo SANU već i Prvi osnovni sud u Beogradu i mnogi drugi.Živa i sretna bila Vaša porodica i Vi 🤗💝🤗

ПОШАЉИТЕ ОДГОВОР

Молимо Вас унесите Ваш коментар!
Молимо Вас овде упишите своје име