Нека сећања никада не бледе, баш као што никада Милоје Поповић Каваја, чувени новинар, дипломата и аутор текста за „Марш на Дрину“, није заборавио давну 1959. годину када је као студент, не марећи за свој живот, са стотину омладинаца из целог света обнављао село Сакијет Сиди Јусеф на алжирско-туниској граници разорено француским гранатама.
Оно што је пре нешто више од шездесет година доживео током борбе северноафричих земаља за ослобођење од колонијализма преточио је у књигу која је пред широким аудиторијумом промовисана у београдском Дому Војске.
– Нас пет југословенских студената је учествовало у великој радној акцији у том селу на граници Туниса и Алжира, на ратном подручју, како бисмо изградили школу коју су бомбардовали француски авиони 8. фебруара 1958. године и у којој је тад погинуло 11 малишана. То је била акција солидарности са борбом алжирског народа за ослобођење. На свега неколико стотина метара од нас је била караула француске војске, а Југославија је у то време заиста била симбол слободе, а Тито лидер који је уживао велики углед у свим афричким и азијским земљама. Да ми је онда неко рекао да ћу у Београду после шест деценија причати о тој акцији не бих му веровао, јер од стотину учесника 90 одсто нису више међу живима – каже аутор књиге „Прича о Сакијет Сиди Јусефу“.
Нажалост, о свему томе не могу више да сведоче његови пријатељи из југословенске делегације Богдан Јсоски, Јоган Савин, Дмитар Дурман и Хасан Диздаревић, којих се Каваја с пијететом сећа.
Аутор се захвалио Војсци Србије и министру одбране Александру Вулину за домаћинство, амбасадору Туниса Сеифу Алаху Режебу, отправници послова амбасаде Алжира Латифи Траи, предеднику Друштва пријатеља Алжира Марку Јелићу, а посебно Карић фондацији која је пружила подршку за објављивање књиге и народном посланику Драгомиру Ј. Карићу, председнику Друштва пријатеља Туниса који је написао веома надахнут предговор, којим је, како истиче Каваја, веома поносан.
Драгомир Ј. Карић је нагласио да је књига изузетно вредна и по теми коју обрађује и по ауторовом надахнућу да је обради за будуће генерације.
– Промоција овог дела мог пријатеља Милоја Поповића Каваје је још једна потврда да не постоје биолошке границе када су људи ствараоци. Када он може у 83. години да напише овакву књигу после 60 година од од бомбардовања села на граници Туниса и Алжира, када може на крају промоције и да запева песму на арапском језику коју је певао пре шест деценија – то је фантастично. То и мени даје снагу и осећам да сам прави омладинац кад видим да моји пријатељи могу у тим годинама да буду тако активни – рекао је Карић.
Била је то лекција целом свету о храбрости нашег народна, храбрости наших омладинаца, који су упркос грубом упозорењу француских власти да не одлазе у Сакијет Сиди Јусеф и да никоме не гарантују сигурност, отишли и помогли.
– Ову књигу видим као подстрек на који начин сачувати вековну српску доброту која нам је узвраћена великим туниским и алжирским пријатељством. Није било лако примити 53.000 исцрпљених српских војника и рањеника који су преживели Албанску голготу. Нажалост, њих 3.600 је остало вечно на туниској земљи и њихови гробови су залог данашњег братства и пријатељства наших народа. Карић фондација нема неки велики фонд, али кад наиђе на праве вредности новац се увек створи. Ова књига је раритет. Верујем да Милоје Поповић Каваја, жива легенда српске публицистике, није рекао последњу реч.
Веома посећеној промоцији присуствовала је и Бранкица Јанковић, повереница за заштиту равноправности, Александар Гајовић, државни секретар у Министарству културе и информисања, и бројни амбасадори.
