Мати Ангелина отишла Христовим путем у царство Божје

0
3494

Вековна звона Пећке патријаршије ођекнула су подно снежних врхова Проклетија и нађачала шум хладне Бистрице, која се у даљини стапала са врлетима Руговске клисуре. Покрај манастира, у мимоходу, кретала се поворка носећи крст на којем је златним словима било исписано име монахиње мати Ангелине Карић.

За свештенством и црним ковчегом лаганим ходом корачала су браћа Богољуб, Драгомир и Зоран са сестром Оливером, члановима породице и бројним пријатељима. Са њихових усана гласно се ширило небом над Метохијом „вјечнаја памјат“ док је протојереј-ставрофор Станко Трајковић са монасима манастира Високи Дечани служио помен блаженопочившој мати Ангелини. Последњи поглед, последњи поздрав и грумен земље… Бог да јој душу прости. Амин.

А не памти Пећ ни околина тако добру жену и мајку каква је била мајка Карића. Световно име Даница је, након упокојења супруга Јанићија, а замонашивши се по благослову патријарха српског Иринеја, променила у Ангелина. Рођена на дан Светог Јована Крститеља 1918. године, Богу се преставила на велики православни празник Материце 2019. године. Многи су дошли да изјаве саучешће, да се поклоне сенима преминуле, да помену племениту душу која ју је красила. Дошли су и Срби и Албанци. Јер мати Ангелина је увек зближавала људе, окупљала их као што је окупљала и своје најближе.

Нису залуд сузе у очима Мухамеда Ахме.

– Туши мој – назва га по надимку Богољуб и рашири руке. Чврсто га загрли.

Одрастао је Туши с Карићима. Прве су комшије били. Одмакоше се таман толико да задрже руке један другом на раменима. Гледају се на час. Брада подрхтава. И нови загрљај. Јак. Пријатељски. Братски.

– Тетка Дана је била мајка свима нама у улици. Заједно смо провели најлепше године детињства. Све нас је гледала као своју децу – говори нам Туши док му у сузном погледу светлуца одсјај јануарског сунца.

И све што је тог четвртог дана тек настале 2020. године казано у колевци српског бића и нације, осликава јачину речи патријарха српског Иринеја који је дан раније одржао опело мати Ангелини у београдском манастиру Ваведење. Њено бивствовање на овоме свету упоредио с наслеђем славне династије Немањића.

– Читав њен живот и живот породице Карић водио се онако како Господ жели – с пуно љубави, пуно оданости једно другоме, а пре свега оданости Богу, цркви својој и вери својој – истакао је патријарх.

Он је на одром мати Ангелине указао да се тако живећи посветила Богу и замонашила по угледу на велике и дичне личности наше историје, попут Анастасије, мајке Светога Саве, и Стефана Немање, зачетника светородне лозе српских владара.

– Уснила је у Господу. Просто заспала сном вечним. Испустила је своју богољубиву и милочежљиву душу, која је украшена многим хришћанским светлим врлинама. А оно што је посебно важно јесте да је све те врлине пренела на своју породицу.

И симболици ту нема краја. Док се патријарх беседом опраштао, а породица се спремала да из Београда допрати мошти покојнице у Пећку патријаршију, Богољубу Карићу је стигла порука из Белорусије да су његов син Небојша и снаја Ксенија добили ћерку Еву. Нови живот се родио… И рађаће се још у породици Карић.

Удавши се за Јанићија, Даница се из Ђаковице доселила у Пећ. Родила је четири сина Сретена, Драгомира, Зорана и Богољуба и ћерку Оливеру. Њено име убрзо је на Метохији а и диљем ондашње Југославије постало симбол очувања српске традиције и јачања породице, која је увек била најсигурније место. О томе покрај „шам-дуда“, који је у порти Пећке патријаршије безмало пре 760 година засадио српски архиепископ Сава Други, син Стефана Првовенчаног, сведочи и Мирна Трипковић.

– Мати Дана је била потпуно свесна свега што ради, пожртвована мајка, супруга и свекрва… Никада нисам чула да је глас повисила и поред толико проблема у животу. Мирна, тиха и прибрана водила је породицу правим путем. Тачно је знала правац којим ће да их усмери и успела је иако то није било лако.

Хладно време није спречило Ранка и Анђелка Бакића и Животу Николића да дођу из села Љевоше и изразе саучешће породици. Руку пружају Драгомиру. Чврсто. Три пољупца. На добро да се враћа. Памте они и занавек ће памтити да су Карићи те 2005. године свим повратницима у њихов завичај надомак Пећи даровали сателитске антене са свом пратећом опремом и телевизоре. Увек помагали колико су могли. И нису гледали ко је ко. Важно је било да је човек, а националност је небитна. Зна то и Џемо Бахљуљи. Са рођацима и комшијама Албанцима стигао је на сахрану.

– Дошли смо да изразимо најискреније саучешће за тетка Дану, мати Ангелину… Гледали смо на њу као нашу мајку. Као деца много смо пута јели из њених руку. Карићи су увек били веома фини за све људе без обзира на националну припадност и не треба никога да чуди што је много Албанаца дошло данас овде – говори Џемо док се народ окупља у манастирској порти.

Да тугу поделе са породицом Карић из Гораждевца су дошли Татјана Јовановић и Милош Кастратовић.

– Била је толико одана породици и нисам срела бољу жену од ње. Племенитост је исказивала према свакоме, а према својој деци – е, то је било нешто што се ретко може видети. Пошто сам била запослена код Карића једном приликом сам отишла код њих кући да узмем неки апарат и нађем њу како љуља две колевке и троје унучади храни. Ту слику никад нећу заборавити – вели нам Љиљана замишљеног погледа, као да поново доживљава тај сусрет од пре неколико деценија.

А Милош се надовезао на њене речи:

– Мати Ангелина била је најсрећнија жена јер је имала толико деце, унучади, праунучади… Када би све породице имали толико деце, Србија би процветала као држава!

На опроштају од мајке Карића у Београду и Пећи били пријатељи са свих страна света, а из Шведске је у Патријаршију стигао Дервиш Вучетовић само да би загрлио Богољуба, Драгомира, Зорана и Оливеру.

– Дуго година смо пријатељи. Леба и соли смо јели заједно овде. Ето сад је дошло време такво да се растуримо по свету, али смо и даље веома блиски.

Дирљивим говором од мајке се опростио Драгомир Ј. Карић, док су се тихи јецаји чули подно вековних фресака.

– Мајка никада нема година – она остаје мајка, а ми сирочићи када изгубимо мајку колико год да нам је година. Ми који верујемо у васкрсење, у нама су нада и вера да ћемо се срести са пуно радости на оном свету. Била је симбол чврстине, племенитости и дуговечности велике породице Карић, која је велика не само по бројности и снази већ и по племенитости и стваралаштву које је унела у мученички српски род, дала му надахнуће и велика дела и наду да наш народ има будућност. Наша мајка Ангелина је својом скромношћу и смерношћу, начином живота и делом оличавала све добре особине српског народа и тиме постала истинска икона која је бдила над породицом и доживела да види велике плодове стваралаштва свог порода. Мирно је склопила своје плаве очи и отишла благословена у рајске висине.

А онда је на трен застао и и тихим и смерним гласом уз брижан поглед према сестри, која је брисала сузе, наставио:

– Увек ће се поносити са тобом твоја ћерка Оливера, синови, зетови, снајке, многобројни унуци и праунуци. Многи заслужују захвалност за дуговечност наше добре мајке мати Ангелине, али желим да истакнем посебно у име браће и свих Карића захвалност нашој сестри Оливери, ћерки јединици наше мајке Данице. Много је било лако радити и постизати успехе када смо знали да наша мајка има поред себе своју јединицу, своју ћерку Оливеру.

Звона Пећке патријаршије оџвањала су подно снежних врхова Проклетија стапајући се са шумом хладне Бистрице. На брежуљку повише самог манастира сахрањена је мати Ангелина. И собом занавек понела свето име Мајка. А њена душа је отишла путем Христовим у царство Божје.

ПОШАЉИТЕ ОДГОВОР

Молимо Вас унесите Ваш коментар!
Молимо Вас овде упишите своје име