Закон о спорту који је 2011 године преставиљен јавности је ништа друго него национализација српског спорта, пошто је усвојен закон о спорту, јер предлагач је имао већину, то је велики корак уназад за српски спорт.
Прво направио се јаз између олимписких и неолимписких спортова где ће ови први бити привилеговани у погледу националних признања и примања. Док они који су бројнији (неолимпијски) неће имати стимуланс за такмичење, као нпр. Карате који се по масовности налази на другом месту, а има запажене резултате, као освајање златне медаље отписани су од државе. Циљ државе треба да буде исти према свима, да код свих спортова постиче масовност (код олимписких и неолимпијских спортова), што веће укључивање омладине у спорт и спортске активности, то мање деце на улицама и мање проблема у држави.
За Покрет СНАГА СРБИЈЕ-БК приватизација српског спорта је мешање политике и државе у спорт, циљ је да се земљиште власништво клубова прода контраверзним бизнисменима, а тиме ће бити оштећени клубови. Спортски клубови нису привредна друштва него удружења грађана они су власници стадиона и објеката. Шта је онда предмет приватизације, јер закон предвиђа да ће спортски клубови бити отворена акционарска друштва.
Покрет СНАГА СРБИЈЕ-БК сматра да закон не може забранити клубовима да буду удружења грађана, жеља државе је да се меша у послове клубова, а преко својих делегата који ће бити из редова тајкуна са сумљивим капиталом управљати клубовима.
Проф. др Ранко Маријановић, председник одбора за спорт
