О Предлогу закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма говорио је у име Покрета СНАГА СРБИЈЕ -БК народни посланик др Марко Богдановић
Уважене колегинице и колеге народни посланици, уважена министарка, поштовани грађани Републике Србије, ми данас говоримо о Предлогу Закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличног писма. Разлози за доношење оваквог једног закона су многобројни. Нажалост, ћирилица је данас, имам утисак, у Србији значајно занемарена и слободно могу рећи да овакви феномени су некако својствени нама Србима. Мали број народа у свету може да се похвали употребом два или више писама у оквиру једног језика.
Иако је ћирилица у службеној употреби, глобализација и доминантна употреба латинице широм света учинила је ипак то писмо и чешће коришћеним, али неговање, чување и коришћење ћирилице ће свакако само повећати аутентичност и јединственост једног народа, једне заједнице.
Кроз историју ћирилица је некако систематски потискивана, па и свесно гурана у неки други план са циљем да се српски национални идентитет, да се наши симболи, наша историја, наш језик, наше писмо што мање користе, да што мање буду видљиви. Други разлози су и то што је, да кажем у неким рубним српским областима циљано спровођена политика свесне доминације латиничног писама, све у циљу губљења српског националног идентитета.
Вековима ћирилица је одолевала бројним притисцима. Моји претходници су јако лепо то образлагали. Још од доба Римског царства, када се ширењем хришћанства искорењивало свако затечено писмо осим латинског, па рецимо све до Аустроугарске где су Срби и српски народ на крајње суров и сталан притисак ипак некако одолевали и очували свој идентитет, своју православну веру. У свим тим епохама и страдањима ћирилица је опстајала. Иако је у неким периодима, подсетимо се и тог Хрватског сабора и тог тзв. Босанског сабора и у доба НДХ доношени су закони о забрани ћирилице.
Међутим, није баш да су стално други били криви о томе. Некако и ми сами имамо удела у томе. И у доба Краљевине СХС прихватили смо дво-азбучје из неког обзира према Хрватима, иако Хрвати у том периоду користе само њихову латиницу. Након Другог светског рата и владавине комунизма, социјализма опет смо имали бруталан наставак занемаривања ћирилице, па чак и њене у неком облику и забране.
Оно што јесте још жалосније јесте чињеница да су и поједини српски функционери тог доба и бројни српски политичари у том добу ћирилицу доживљавали… Сада могу слободно рећи да ми и данас имамо одређене српске политичаре који ћирилицу доживљавају као реликт прошлости из неке руралне заоставштине старе Србије.
Не заборавимо да је српски народ и поред свега овога сачувао своје ћирилично писмо и своју веру, као суштинску одлику не само верског већ и националног идентитета. И зато сматрам да је доношење оваквог једног закона неопходност и насушна потреба свих нас Срба.
Подржавам амандмане представника националних мањина, јер ми тиме показујемо још један висок степен достигнуте демократије у нашем друштву.
Овај Предлог закона јасно дефинише субјекте и установе које су у обавези да употребљавају српски језик и ћирилично писмо. Сведоци смо да овакав начин законске регулативе је био неопходан да би се ћирилица и ћирилично писмо очувало и коначно вратило у свакодневну употребу, рекао бих, на велика врата.
Такође, овај Предлог закона дефинише и формирање савета за српски језик чији је задатак да прати и анализира стање у области употребе српског језика у јавном животу, спровођење мера ради очувања и заштите ћириличног писма, као матичног писма, и даје препоруке, предлоге и стручна мишљења ради унапређења тог стања. Мислим да ће овакво једно тело имати суштинску улогу у контроли имплементације овог закона и учинити реалнијим опстанак ћириличног писма.
Овај Предлог закона дефинише употребу ћирилице на културним и другим манифестацијама које се финансирају јавним средствима. Коначно, по први пут у овој држави ће се повести рачуна о томе на који начин и на ком писму ће се изводити манифестације и друга дешавања, а које финансира држава.
Лично сматрам да Предлогом овог закона ми показујемо друштвену бригу о језику и писму, као сегменту српског идентитета и да ћемо овим законом и свеобухватним приступом решавању проблема у њему показати висок степен прагматичности.
Иако појединац има значајну улогу у друштву, ја као члан Одбора за здравље и породицу морам да истакнем изузетан значај породице, изузетан значај кућног васпитања наше деце. Морам да истакнем и значај школског система, јер они представљају подједнако значајне моменте у напорима за очување српског писма, наших симбола, наше историје, као нераскидивих делова нашег националног бића. Увек говорим да породица јесте, остаје и увек ће бити најсигурније место.
Искористићу ову прилику да свим грађанима Републике Србије честитам Дан српског јединства, слободе и националне заставе, да га са поносом славе, да шире поруке пријатељства, љубави, али и поруке јачања нашег националног идентитета. Рекао бих – нека се поносно вијори наша застава, јер Србија је вечна. Живела Србија.
