Писмо Богољуба Ј. Карића, председника ПСС-БК привредницима поводом оснивања Клуба привредника ПСС-БК

Поштовани пријатељи,

Од самог оснивања Покрета активно смо радили на успостављању најразличитијих форми привредног повезивања свих који су испољили жељу да с нама сарађују. То је било добро и то је дало резултате, али не и разлога за самозадовољство. Да будем искрен, ми тим резулатима нисмо сасвим задовољни. Ако хоћемо напред, онда морамо више, боље, амбициозније. Морамо неуморно радити на стварању и ширењу мреже наших привредника и изналазити нове форме анимације, убрзања међусобне комуникације, информисања и пословања.

Од оваквих скупова очекујем да учврсте Покрет изнутра и отворе га за све оне који деле пословне и политичке погледе сличне нашим.

Зашто су овакви скупови важни, шта је њихов дугорочни циљ?

Од оснивања Покрета „Снага Србије“ боримо се да афирмишемо један потпуно нов профил политичара и променимо наслеђено, превазиђено схватање бављења политиком и улоге политике у друштву.

Зато се трудимо да у политку уведемо што више доказано успешних привредника, научника, делатника свих струка; људе којима је политка друго занимање, надградња основне професије, круна стеченог знања и искуства.

Неприродно је да нам државу предводе људи без струке, искуства и мерљивих постигнућа. Ни једна озбиљна земља неће државно кормило поверити таквим људима. Само у Србији – апатичној, дезоријентисаној транзиционим хаосом – један дилетант, аматер, приправник – преко ноћи може да постане „експерт“, министар, државник (узгред и милионер).

Као озбиљни људи – људи искусни, практични, марљиви, успешни у својим професијама – не држимо много до речи, нас интересују резултати. – Празну причу, нерад и губиташтво препуштамо „стручнијима“ од нас. Али, државу и политику никад више нећемо препустити празноречивим демагозима, блеферима и шарлатанима. Давно је и с правом речено да је политика исувише озбиљна ствар да би се препустила политичарима. Зато је важно да личним примером покажемо да само успешан привредник може бити успешан политичар, да само успешни привредници могу створити критичну политичку снагу неопходну за спас Србије.

Није на одмет да се подсетимо разлога који су нас политички ујединили.

Покрет „Снага Србије“ је настао из револта, као политички одговор на небригу или неспособност наших владајућих елита да искористе огромне унутрашње потенцијале финансирања, запошљавања и привредног опоравка земље. Показали смо им где су ти неискоришћени потенцијали и доказали да се они скромним инвестицијама – могу остварити.

Нека од темељних начела Покрета у разним приликама сам на једноставан и народски начин казивао и доказивао: да је економија највећа политика, да бизнис гради мостове које политика разграђују, да нема већег патриотизма од стварања нових предузећа, нових радних места и успешног пословања, да се држава брани памећу а не оружјем.

Кад сам говорио да су наше њиве „највећа српска фабрика без крова“; да свака напуштена хала, свака кућа, може постати породично предузеће у ком ће бити довољно посла за целу породицу, не за једну него за три њене генерације; да држава мора разрадити националну стратегију за омасовљавање малог приватног предузетништва, која подразумева снажну кредитну, пореску, административну и саветодавну подршку – говорили су да је то популизам. – Такозвани „национални инвестициони план“ није ништа друго до жалостан сурогат оног што смо предлагали да се учини.

Кад сам критиковао неконтролисани либерализам (нарочито увоза), мафијашку приватизацију и распродају националног богатства, тврдећи да таква економска политика не води Србију у европске интеграције него у унутрашњу деизинтеграцију и уништење њене, иначе, слабашане привреде, говорили су да се залажем за изолационизам. – Дезинтеграција Србије је у пуном јеку, а крај јој се не види.

Кад сам говорио о неопходности децентрализације, регионализације, развоја локалне самоуправе, свакако да нисам имао у виду феудално-партијско распарчавање и пљачку, већ модерну реформу једног преживелог модела државне управе, која ће допринети демократизацији друштва, смањењу администрације, правичнијој расподели друштвеног богатства… Нападали су ме да сам издајник, шпијун, албански лобиста… – Како су бранили целовитост Србије видимо, она данас пуца по свим шавовима.

Кад сам упозоравао полетне реформске ликвидаторе српских банака да ни једна одговорна држава свој банкарски сектор не препушта потпуно страним банкама, кад сам упозоравао да грехе једног режима не искаљују на банкама с међународним угледом и великим искуством, одговорили су да све што је труло мора бити ликвидирано.

За годину дана ликвидирали су око 40 српских банака, од којих су бар четири биле солидне банке – по најстрожим европским мерилима.

Приближно исти број страних банака преузео је „упражњено“ финансијско тржиште и данас њиме потпуно господари.

Није то било никаква острашћена одмазда над режимским банкама. Било је то хладнокрвно планирано масовно убиство из интереса. Спровела га је у дело група „еврореформских“ министара – бивших или садашњих службеника (и акционара) истих тих банака које су инсталирали у Србију – под командом човека који осам година држи кључеве државне касе Србије.

За рачун својих страних послодаваца, Србији су трајно пресекли све алтернативе, осим пута који се трасира не у Београду, већ у неким од престоница земаља које су је колико јуче бомбародавале, а данас – као парчад торте – одсецају комаде њене територије. За свој лични рачун узимају проценат од харача који плаћају грађани и привреда Србије.

Србија је жртва лихварске интернационале: српска привреда и српски грађани њихови су таоци и ратни плен: купујемо најскупље кредите у Европи, добијамо најниже камате на штедњу. Наставља се пљачка која се суштински не разликује од пљачке девизне штедње из времена хиперинфлације.

Упозоравао сам шта нам раде и шта ће да нам ураде. Грађани су ме чули и разумели, а политичари? Ниједан! – Богољуб, наводно, брани личне интересе. Окомио се по њима зато што су му уништили „Астра банку“.

Ових дана, кад се тресу најмоћније економије света, кад се финансијски џинови један за другим руше као домине, а стотине хиљада људи остаје без посла, штедних улога, пензија… кад свет улази у кризу чије размере још не можемо сагледати – очигледнија него икад је опасност којој смо се изложили препуштањем банкарског тржишта странцима.

Можемо ли макар данас у Србији чути иједан критичан глас? Буди ли се критичка свест, или боље рећи савест нашег политичког естаблишмента, макар и са закашњењем? Да ли се ико јавно забринуо што смо ушли у тако потпуну зависност од институција над којима немамо никакву контрлу? Нико, ама баш нико! Како је то могуће, како разумети ово једногласно ћутање, ову јединствену свепартијску слогу у заташкавању злочина?

На планети Србији ништа ново. Парламент више од месец дана дангуби око усвојања дневеног реда и, колико видим, сви се добро забављају.

Гувернер „умирује“ грађанство – да „држава гарантује исплату депозита до три хиљаде евра“. А остатак, у чијим џеповима ће завршити остатак? И он се, изгледа, забавља.

Поново их упозоравам: вратиће све паре које су у протеклих осам година покрали. Знају се имена, знају се цифре, зна се начин на који је рађено. Знаће и судови да им одмере заслужену казну. Ако рачунају да ће унедоглед моћи да играју игру „сад га има, сад га нема“, као у случају загубљених кипарских четри милијарди марака, грдно се варају.

Најважније српско питање

На нашу конструктивну критику српска политичка елита је одговорила игноранцијом, ћутањем. Али, залуд „експерти“ гурају главу у песак. Питање које је покренуо ПСС најважније је питање које се Србији ултимативно намеће.

То питање гласи: Шта је то што Србија може да учини за себе, ослањајући се, пре свега, на сопствену памет, знање, рад и неискоришћено богатство? – Шта је то што можемо да учинимо данас, одмах, не чекајући да нам године пролазе узалуд, у дугом реду за „чланство“, не чекајући да нам уделе из неког „приступног фонда“, не чекајући да „испунимо све услове“ (никад нам нису доставили коначан списак услова)? – Шта је то чиме сами можемо да обогатимо и себе и регион коме припадамо?

Од бројних условљавања која се Србији свакодневно пласирају, ми из ПСС-а највише поштујемо она која се тичу „европских стандарда“ – зато што су неопходна нама самима, без њих, независно од чланства, не можемо: европско законодавство, европски стандарди у синдикалном, здравственом, социјалном и пензионом осигурању, школству, контроли квалитета производа, заштита животне средине итд. – Сматрамо очигледном истином да су „европски стандарди“ у наведеним областима висока цивилизацијска постигнућа и да Србија у том погледу не треба да измишља „топлу воду“. Србија се уморила од експеримената и „оригиналних решења“. Нуди нам се све што је потребно једној модерној држави да економски успешно функционише – и ми то треба хитно да прихватимо и применимо. Никад се у бизнису нисам стидео да „прекопирам“ све оно што бих видео негде у свету да добро функционише. Ми, Карићи, ништа нисмо „измишљали“, само смо креативно примењивали оно што се у руковођењу, организацији рада и технологији показало као најмодерније и најпродуктивније. Тако мислећи и радећи, створили смо највреднију српску компанију коју су неки други продали по цени приближно једнакој цени коју су добили продајом око 2.000 предузећа.

То су за нас из ПСС-а основна политичка, економска и животна питања, суштински изазов пред којим се Србија налази. Од способности да одговоримо на ова питања, зависи да ли ћемо – и као држава и као народ – опстати или нестати.

Где је Србија данас

Жалосно је што наше политичке елите, из генерације у генерацију, понављају једну те исту политичку грешку.

Земље Запада су у индустријску револуцију ушле пре два века, док је Србије још грцала у оријенталном ропству. Индустријализација је створила и капиталазам и демократају, и фантастичан економски раст, и глобалне интеграције у које су укључне и бројне, до јуче гвозденом завесом изоловане источне земље.

Историјско кашњење Србија никад није успела да надокнади. Тек делимично индустријализована, Србија је била и остала, пре свега, земља пољопривреде, занатства, трговине, малих и средњих индустријских предузећа. На срећу, то није никаква трагедија – њене традиционалне привредне гране, уједно су и њени најжилавији ресурси који су преживели све кризе и опстали.

Наивна вера да је могуће прескочити векове и ући у будућност пре осталих била је још једна крупна историјска грешка. Данас знамо да социјализам није издржао проверу праксе; није успео да створи економски ефикасну привреду; успевали смо да га одржавамо у животу само док су наши западни спонзори имали политичког интереса да нас финансирају, и пропали чим је тај интерс нестао.

На жалост, ми и капитализам данас уводимо на сличан начин. Тако се једна крупна историјска грешка понавља. Ми поново немилице задужујемо земљу „повољним страним кредитима“, и што је још горе, кроз приватизацију ми будзашто и неповратно распродајемо национално богатство. То су уједно главни извори прихода наше државе – њима финансира своје луксузне потребе и купује социјални мир (не задуго, јер сви ови извори пресушују), то је „политичка филозофија“ која је нашу земљу довела у дужничко ропство, а у будућности ће је довести и до губитка суверенитета. Ако је губитак Косова последица воље моћних, губитак „остатка“ Србије биће последица овакве економије и овакве памети.

То је ситуација у којој се Србија данас налази. То је очигледна чињеница која боде очи, а коју неким чудом – ни једна парламентарна странка Србије не увиђа. То је разлог зашто је Србији неопходан ПСС. То је разлог зашто је наше основно опредељење јачање домаћег привредног сектора. То је разлог зашто су нам потребни политачари новог кова.

То је разлог зашто ту тешку улогу баш ви морате да преузмете на себе.