„Нећу да будем број, хоћу да будем деда“: Богољуб Карић поводом Међународног дана породице

0
386

На породицу се, као на последњу тврђаву љубави, слоге и заједништва, удара са свих страна. Бракови се разводе, родитељи се удаљавају од деце, упозорава Карић

Богољуб Карић послао је снажну поруку поводом Међународног дана породице, који се данас обележава у целом свету. Говорећи о значају породице за државу али и цело друштво, Карић је упозорио на замке савременог живота и важност заједништва.

Његово писмо преносимо у целости:

Управо сам ручао са мојом Миланком и унуцима. Ту су ових дана, сви до једног. Уживамо нас двоје проводећи време са њима, неки су бебе, неки тинејџери. То је моја породична војска. Морао бих на додатни час математике да их све пребројим.

Јурцају по дворишту, свађају се и мире око играчака, који ће колач да смажу за ужину, шта ће да поједу за вечеру. Онда нас зову моја деца да питају за њихову децу. Да нам још једном објасне правила – шта наши унуци смеју да једу, а шта не. На шта су алергични од хране, причају ми како да им Миланка и ја осмислимо дан, кад да иду на спавање. Тако је већ неколико дана. Грешим, тако је годинама уназад. Од када сам постао деда.

Данас, 15. маја, обележава се Међународни дан породице, па се питам, шта то данас славимо? Ни медији не пишу о томе. На породицу се, као на последњу тврђаву љубави, слоге и заједништва, удара са свих страна. Оружје се не бира. Под завесом демократије и људских права, бомбардују се све породичне вредности. Бракови се разводе, родитељи се удаљавају од деце. Без здраве и стабилне породице лутаћемо изгубљени, као стадо по планинама!

Савремене маме и тате све више подлежу специјалном антипородичном рату. Тај рат је гори од светског! Али, да будем и ја политички коректан и савремен, а не досадни Богољуб, па да их назовем како их називају у савременим демократијама. Мама је „родитељ број 1”, а тата је „родитељ број 2”. Тако их крштавају они некрштени, па ми дође да се прекрстим. И од чуда, и од ужаса, и од стаха!

Сетим се тада моје Пећи и детињства. Памтим како сам се играо са мојом браћом и сестрама. Још видим наше прљаве руке, маст, хлеб и алеву паприку.

И како у сласт, халапљиво једемо. Осећам укус супе са кнедлама моје мајке Данице, сто пута укусније од најскупљег кавијара. А много сам га појео.

Њен шербет је таквог укуса да је слађи од најскупљих колача и торти које смо јели у најексклузивнијим светским ресторанима. Деца једу колаче, ја сањам шербет. Сећам се мог оца Јанићија који је погледом умео да нас распореди шта и како да радимо по кући. Ретко нас је кажњавао кад смо претеривали у несташлуцима. Тад мува није смела да се чује. Сада кажу, дете не смете ни да изгрдите, морате да поштујете његову вољу и дечја права. Мој тата Јанићије је то умео боље од свих невладиних експерата овог света. Једноставно нас је волео до небеса и учио да чувамо и волимо једни друге, да заувек останемо породица!

Видим данас да дете мора да тренира неки спорт да се не би одао лошем друштву, па мора да говори бар два страна језика, да познаје најновије технологије. Уместо да гледа у планине и шуме буљи у мобилне телефоне. Уместо да се пење на дрво и бере трешње, иде у теретане. Где су маме и тате? Ено их, раде. Многи се баве правима деце.

Тако настаје модерна антипородица. Као фирма са власником, књиговођом и пословним планом. Све се бележи – улаз и излаз новца, са обавезним свађама и препиркама ко је више зарадио, а ко је више потрошио. Деца све то гледају и више баш и нису сигурна да ли мама постоји за кување, мажење и чување тајни од тате.

А тата, глава породице, не служи више да глуми строгоћу, па да онда тутка паре у ђачку књижицу и обавезно намигне, да не види мама. Знате ви старији о чему причам. Чујем да нас унуци више не зову „баке” и „деке”, него по имену. Није то најстрашније, него ми је жао што не чујем дивне речи „бака”, „дека”, „ујка”, „ујна”. Где су нестали „стрине” и „стричеви”? Појела их демократија, прогутала их људска права.

Као ја некад маст, алеву паприку и хлеб!

Нећу да будем „родитељ родитеља број 2”, а моја Миланка „родитељ родитеља број 2”. Миланка хоће да буде бака, а ја деда. Нећу да моју децу и чланове породице унуци зову као да уче таблицу множења.

Све ове редове исписах, а нигде места за кључне речи – љубав, традиција и поштовање! То су речи на којима сам одгајан, то су речи на којима сам васпитавао своју децу. Свако ко је са љубављу сачувао своју породицу, најбогатији је човек на свету, па макар немао ни један динар. Ни на рачуну, ни у џепу.

Без вољених који деле са нама и мед и пелин, који су ту, поред нас, кад се вратимо кући, којима је до нас и када им није до њих самих, живот не вреди ни пет пара. Можете имати милијарде долара, џабе вам је, ви сте тада сиромашнан и несрећан човек. Заједнички празници, рођендани или славе на којима смо заједно, ма шта да је на столу, чине нас најсрећнијим и најбогатијим људима. Ако то немамо, немамо ништа.

На данашњи Међународни дан породице, ја ћу бити поред моје Миланке и мојих унука. Смејаћемо се њиховим несташлуцима. Када наша деца дођу по њих, слободно нека нам приговарају да су их бака и дека за неколико дана потпуно размазили. Само живот у породичном миру и љубави је прави успех!

Све остало су будалаштине. Породица је живот. Не дајмо да је нападају, не дајмо да је сруше, не дајмо да је укину! Нећу да будем број, хоћу да будем деда!

ПОШАЉИТЕ ОДГОВОР

Молимо Вас унесите Ваш коментар!
Молимо Вас овде упишите своје име