У једном од последњих бројева, „Време“ је објавило тексу под насловом „Богољуб по други пут међу Србима“. Аутор је, по мом мишљењу, „побегао“ од актулених чињеница.. Враћа се у историјат прогона Богољуба Карића и подлегао је атмосфери прогона, наметања лажних оптужби, а поготово покушаја да се иза „афере Богољуб“, прикрију праве „хијене транзиционе демократије“, које су глодали остатке Србије после невиђених санкција и НАТО агресије.
И, бојим се, да је и нехотице, пратећи оно што је писано, а написано је 87.000 негативних и срамотних текстова лишених истине и логике, изгубио из вида да Богољуб Карић, ни у време соијалистичке друштвене својине, ни „тарнзиционе демократије“, никда није уживао било какве бенефите.
Нити је ишта приватизовао, нити учествовао у било кавом санкцијском криминалу, а најмање у истинском „удруженом криминалу“ уништавања друштвене имовине, јер је већ био богат, али и смели градитељ нових пословних и друштвених односа, јер док је он отварао приватну банку, осигурање, приватну телевизију, Универзитет, на крају и прву мобилну телефонију у југоисточној Европи, др Војислав Кошуница, као председник државе, а затим председник Владе, својом вољом или као „заробљеник оних који су га довели на власт“ постаје синоним уништавања оног што је у Србији функционисало и давало продукте упркос и санкција, и бомбама „обогаћеног уранијума“ из НАТО арсенала.
Заправо, када Богољуб Карић није пристао на срамотно наводно добровољно поклањање имовине, Коштуницине интервентне бригаде су редом упадале у Банку, Телевизију и Мобтел, не хајајући ни за судске, ни за реакције јавносри, а тада је направљен и списак око 30 људи које треба „ научити памети“ у затворима или притворима, при чему је важило и правило да човек може да буде у њима и четири године без саслушања!
Намера ми је крајње професионална. Желим у овом тексту да укажем на чињенице да је ваш аутор с правом прогнозира да че се се ускоро „Богољуб по други пут /наћи/ међу Србима“, јер за 11 година суд није успео да му докаже кривицу, осим клевета, па сам самим тим у на правом путу.
Његова легитимација успешног човека су 5 милиона квадрата пословног и стамбеног просотра широм некадашњег Совјетског савеза у вредности неких 15 милијаради долара.
Дочекивали смо и дочекујемо стране инвеститоре који нам подижу услужне фабрике, текстлне или ауто индустрије, које запошљавају по хиљаду или две радника, у које и ми улажемо „ Динкићев изум“ државне партципације по неколико хиљада евра по запосленим, а нико да се осмели и каже – Богољубе докажи се са својим „Тесла градом“ и два милиона квадрата површине зиданог просотра без државне помоћи и ево ти такође ругло Београда преко пута „Београда на води“, на другој обали Саве.
Уосталом, није је ли створена медијска атмосфера да је и премијер Вучић, не тако давно на питање „ да ли је Србија земља у којој је СНС на власти, земља у коју се враћа Богољуб Карић“, био изазван да одговори – „ То је земља у којој се суди Богљубу Карићу, али му се даје право на одбрану. Суди се онима који су данас сто пута богатији и који су то богатство стекли крађом и пљачком народне имовине. Не знам где њега нађосте да нас питате, а не питате ДС за коју је цену Карић подржао и довео на власт Бориса Тадића. Није ми јасно и зашто ДС инсистира на томе“?
Дакле, нити је реч о деманту, нити опонирању колеги, већ само намера да се вратимо на терен на коме смо равноправни, а то је да закључујемо само на основу чињеница.
И одмах да поставим питања – чиме колега објашњава да се све проглашава крађом, пљачком, криминалом, када је реч о било којој област у којој је Богољуб ствралац, градитељ или идејни подстрекач. Почевши од породичне гараже у Пећи, на којој се гради мит „српског сна успеха“. Тешко је оорећи да су већ ту створене две ствари које су зачудиле не само Југосалвију, већ и свет. Правили су плугове, којима смо се ми смејали, јер смо већ постављали темеље двема фабрикама трактора, али су Карићи своје плугове за воловску вучу извозили у Египат. „Вашингтон пост „ је писао о „Чуду у Пећи“, вашингтонска банка им је дала кредит, који нису могли да добију ни од једне банке у својој земљи.
А чињенице које више од сваке моје тврдње побијају многе написе су:
„У децембру 2005. године је Врховни суд потврдио решење о ликвидацији Астра банке , чиме је – након одузимања дозволе за рад у новембру 2001. – почела ликвидација ове баке која је стајала у центру посовног система фамилије Карић“.
У праву сам када колеги указујем да се уздаје само у прошлост а заборавља садашњост.Ваш аутор се враћа шеснаест година уназад, а Врховног суда је Астра банци вратио право на рад. Али је, добро обавештени гувернер НБС, дан пре објављивања одлуке Врховног суда, издејствовао код скуопштинске већине да добије „дискреционо право“ када је реч о додели лиценце за рад. Дакле, Астра банци су на највишој судској инстанци враћена сва права, у трезору је имала преко 100 милиона евра у кешу, али се гувернер оглушио о враћењу лиценце.
Зашто?
Једноставно зтао јер уништавањем Астра банке, отворена је могучност да се ликвидирају и осталих 36 приватних банака и био је то други корак у поклањању нашег тржиште „стрним менторима“, који су тада владали Србијом ,а не Влада др Коштуунице!
Исто се догодио и са БКТВ. И њима је враћена лиценц, али не и национална фрекфенција. Богљуб Карић није човек који се задовољава мислостињом када је реч о правима. Судије погреши, суд је себе исправио, али је политичка власт изнад и суда и државе и она не да оно што суд досуди. Нису ли ово докази у прилог Богољуба Карића?!
И верујем да сам у праву када сугеришем да се прошири визура те историјске епохе Србије. Премијер др Ђинђић је кликтао у скупштини да „ Ми не продајемо Србију, већ српско тржиште“, а само мртав пијан капиталист са Запада би прихватио да купи земљу која је прошла санкције и НАТО агресију. Он је финансирао агресију НАТО не због фабрике у Раковици или Новом Београду, већ због отвореног српског тржиште . И то је добио на тацни.
Последице су катастрофалне. А кривци, несумљиво, др Мирољуб Лабус, асистент са Економског факултета /и члан неког бенд, нажалост заборавио сам име/ Млађан Динкић и Божидар Ђелић. Због њихове недоучености је савезни министар финансије др Ранковић поднео оставку.
Циљ више него јасан. И кључ свега је , ма из кога угла ко гледао, урушавања бунтовног Карића. Многи заборављају да је све почело с. „генијалним изумом Млађана Динкића“ да ће екстра профитом обезбедити држави 8,2 милијарди немачких марака кеш новца, што је мислена именица и за велику Америку.
Јер, Карић банка,, касније Астра банка, била је мамац са којим је пецана далеко „већа риба“ – Мобтел. И све је то рађено под плаштом – „Карић је ојадио Србију“. Прикривано, вешто, али и бескрупулозно. Опет се пошло од Астра банка/ Карић/, којој је наметнута обавеза да по Динкићевом закону дугује 60 милиона марака есктрапрофита.
И да не заборавим, од обећаних осам милијарди, Скупштина је срамотно слагана да би донела закон, све се свело на прикупљених, пре бих рекао –отетих 120 милиона – немачких марака, јер главни ратни и екстрапрофитери су били веч добро смештени под скуте др Коштунице.
А све испричано има смисла из два разлога.
Први је, колико је непрофесионално служити се новинским исечцима, а не истражити суштину до краја, јер само на овом примеру, јасно је да су „Коштуничине хијене“ сматрале Србију као заостали и већ оглођани плен од санкција и НАТО агресије, па су га „смазали“ до краја..
И други, Историја ће нам се одиста смејати са колико смо наивности и дрскости власти поступали са оним што је Србија имала упркос свим покушајима да је спустимо на колена.
А, заправо, све то је повезано са Мобтелом. Позната је прича да је Мобтел створен у време најстрожијих санкција , када ни мува није могла да прелети преко границе, осим удружених криминалаца код оних који су поставили санкцијске услове и домаћих криминалаца, каснијих „тајкуна“. Требало је нову опрему увести преко свих граница, требало је Швеђане умилостивити да „прогледају кроз прсте“ ,јер се опрема не купује на пијаци, већ фабрикује према одређеној конфигурацији терена, па самим тим није тешко одгонетнути и за кога се производи.
Амерканци су били поптисали први уговор, али су одустали због санкција. Наше највеће фирме су поштено рекла да не могу то да учине и неки бандоглави Богољуб Карић преузима ризк да неко успут заплени опрему,. Карић није одустао. Преузео је истоветан уговор који су Американци имали већ потписан. У њему је била и клаузула да у првих 20 година држава неће издати никоме још једну дозволу за исти или сличан посао. Учинила је т после само две године. Избрисали су просто нулу из бројке 20!
И онда опет на сцену ступа „светски мађионичар мутљавина“ Динкић и преко Астра банке покреће механизам отимања Мобтела. Како?
Једноставно, договорено је да Астра банка свој „екстрапрофит“ плати у три рате. На дан пре доспећа прве рате, у банку упадају „ хајдуци из НБС“ и преузмају само један посао. Ниједан налог плаћања не може без њиховог парафа, али они могу да издају налог без парафа директора банке. Паре које су сакупљене да се плати рата , једноставно су тога дана усмерене на друга плаћања и до вечери благајна је испражњена?! Власт наводно пристаје да продужи рок за један дан, али тражи да се положи гаранција Мобтела?! Чудно, зар не?! Зашто баш Мобтел?
Настаје трка с временом. Стиже новац у последњи час, са службеником банке одлази и адвокат компаније, пре 14 чсова, али врата су већ затворена, јер „системе у паду“?! И сутрадан НБС доноси одлуку о уплати целокупне суме од 60 милиона одмах или – банка се затвара.
А какве везе све ово има са Мобтелом? Па, промоћурни Динкић је све то унапред нацртао. Тражио је да банка положи нечију гаранцију,али не било чију, него баш Мобтелову. И – напалтом те граанције, Мобтел се блокира. Тек толико да се „ментор“ ове „фабрике пара“ претвара у тутора. Шаље га опет Динкић. Долазе „државни људи“ који чак доносе одлуку да упалте за Мобтел иду преко рачуна Телекома, директног конкурента, што ће једног дана да се негде изучава као раритет свтеске дрскости у пљачкању приватног бизнисмена у капитализму!
Тако је све било до нацинализације Мобтела, до изношења на јавну продају, до одустајања аустријског мутиводе у светским финансијама Мартина Шлафа, који повлачи понуду за куповину Мобтела, али добија гаранцију да ће му држава дати лиценцу за још једног провајдера која вреди 350 млиона евра. Мобтел се продаје Норвежанима за 1,513 милијарди евра, плус оних 350 милиона за лиценцу Аустријанцима. И,, ето укупно 1,863 милијарди евра, којима је истог тренутка нестао траг, јер је стављена она фамозна клаузула – „строга државна тајна“.
Имали смисла после свега овог, сведено само на три од бројних других фирми које су Карићима отете или затворене, и даље замајавати народ и вређати интелигенцију нације.
Мирко Стаменковић, новинар у пензији
