Шеснаест година од НАТО агресије, од злочина против мира и човечности, почињеног 1999. године на тлу Србије. Од 1999, НАТО је од „одбрамбеног“ прешао у агресивни злочиначки војни савез за интервенције у читавом свету, често под лажним изговорима као што је агресија на Савезну Републику Југославију.
Нападнута је Србија, мирољубива земља која брани принципе међународног права и улогу УН, која није учествовала у агресивним ратовима и таква треба да остане, следећи политику активне неутралности.
НАТО, преко КФОР-а, већ шеснаест година држи под окупацијом Космет, а још увек није извршио мандат УН да осигура безбедност за све грађане.
Не само да није извршио обавезу разоружавања терористичких група и појединаца предвиђену резолуцијом СБ 1244, већ својим оружјем и војном техником наоружава и опрема оружане снаге илегалне сепаратистичке квази државе игноришући званичне ставове Србије.
КФОР, односно НАТО још није извршио обавезу стварања услова за слободно и безбедно враћање око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца.
НАТО није спречио терористички погром против Срба 17. марта 2004. што је имало за последицу велики број изгубљених живота и рањених Срба, настављање етничког чишћења и уништавање још 15 српских цркава и манастира. Тиме је укупан број уништених српских светиња у периоду од 16 година достигао цифру преко 150.
Србија 24.03.2015. године, 16 година после, опет поставља исто питање, зашто је Савезна Република Јогославија бомбардована?!
Зашто је за 78 дана бомбардовања:
• 1009 припадника Војске Југославије и преко 2.000 цивила је убијено, око 6.000 људи рањено,
• 54 објеката путне инфраструктуре је уништено, од тога 45 мостова и оштећено или уништено око 25.000 стамбених објеката,
• оштећено 14 аеродрома,
• 28 железничких мостова уништено или оштећено,
• 176 споменика културе, од којих 23 средњовековна манастира оштећено,
• 148 стамбених и пословних објеката уништено,
• 561 објекат Војске Југославије уништено, а 686 оштећено итд.
Зашто је НАТО извео за тих 78 дана око 2.300 ваздушних удара гађајући 995 објеката, а обавио је око 25.000 летова, ангажујући 1.150 борбених авиона и лансирајући око 420.000 пројектила укупне масе око 22.000 тона?
НАТО је срамно употребио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом. Зашто су се 12 срамних чланица НАТО утркивале која ће пре да уступи своје базе на својој територији?
Сада ти исти кажу, да су нам пријатељи, а лансирали на једну малу земљу око 20.000 великих пројектила, међу којима је око 1.300 крстарећих ракета око 37.000 касетних бомби са око 350.000 касетних пројектила.
Убијали су цивиле, војнике, децу и жене и рушили су све што су могли да погоде зарад неке, по њима истине и правде.
Нанели су нам ненадокнадиву душевну бол и материјалну штету. Према незваничној процени од око 100 милијарди долара.
Опет ЗАШТО?
Ово питање сваке године постављамо чланицама земаља НАТО, које су нас убијале.
Србија се 24.03.2015. године опет сећа тог гнусног и немилосрдног чина, а ваљда ће неко, сада или некада да покрене питање доказивања истине и прваде, зашто је та светска алијанса напала нашу земљу!?
Сетиће се неко, ако не одговорна власт, онда народ да се на једном месту испишу сва имена убијених, а испод списка, ЗАШТО СУ ОНИ УБИЈЕНИ? Има места у Србији да се то уради, ако неко не жели да прихвати споменик ,,Вечне ватре” на Ушћу, који је зарастао у корову и не види се од графита.
Можда сада никоме у Србији не пада на памет ова идеја, али ће можда пасти родбини и пријатељима погинулих војника из земаља НАТО алијансе. Можда ће неко у НАТО да пита, зашто ћутимо још, зашто се не каже истина како се једна мала земља грчевито борила против једне светске машинерије.
Ми ћутимо, али други пишу, на нама је да им верујемо или да само констатујемо наводе, руске агенције за политичке вести (АПН) и тексту:
НАТО крије сопствене губитке
Да се зна, НАТО је изгубио више од 400 војника и више од 60 авиона током свог 78-дневног рата против Србије.
Ове процене су ,,наводно” базиране на цифрама руске владе, а на Западу су их заташкавали. Ово су највише цифре о НАТО људским жртвама које су се појавиле до сада у послератним пост-мортемима. Ми им можемо веровати или их третирати као пропаганду.
Али само тотални лаици могу да верују у фикцију НАТО-вих пропагандиста, укључујући ту и Била Клинтона, који је објавио нацији да НАТО није претрпео никакве губитке у борби са малом ХЕРОЈСКОМ СРБИЈОМ.
НАТО и Пентагон лагали су без стида, а и даље то раде, уздајући се у америчку владу да никада неће да призна шта је стварно изгубила у рату са СРЈ.
Они чак смањују број борбених летова са око 35.000 на око 25.000. Не признаје НАТО, али истина се не може сакрити.
Према информацијама Главне Обавештајне управе (ГРУ) РФ, НАТО је изгубио три Ф-117А „стеалтх“ бомбардера и око 60 других борбених авиона и преко 1.000 крстарећих ракета. До сада су НАТО званичници признали да су изгубили три борбена авиона (27.марта УСАФ Ф-117А, 1.маја УСМЦ АВ-8Б Харриер и 2.маја Ф-16ЦГ-40-ЦФ), два десантна хеликоптера (АХ-64 Апацхе 26.априла и јос један Апацхе 5. маја), између 30 и 32 беспилотне извиђачке летелице – најмање 16 америчких, 7 немачких и 5 француских УАВ.
Интересантно је, НАТО је признао све губитке беспилотних извиђачких летелица које су помињали југословенски војни званичници, око 30. Званични НАТО извештаји и изјаве које су дали различити НАТО званичници указују на то да је око 10 НАТО авиона направило принудна слетања.
Два Ф-117А су претрпела велика оштећења (Ф-117А 86-0837 је оштећен 21.априла током слетања, а други Ф-117А је изгубио део свог репа због оближње експлозије СА-3 САМ).
Један РАФ Ц-130К Херцулес транспортни авион се срушио 11. јуна у Албанији. Превозио је британску САС јединицу која је покушавала да претекне руске падобранце у бази Слатина. Амерички ОХ-58 борбени извиђачки хеликоптер срушио се 26. маја у Босни…
У фебруару је британска штампа писала о великом недостатку оперативних авиона које је претрпело Краљевско ратно ваздухопловство. Ове вести су се први пут појавиле 23. јануара 2000. године (лист “Лондон Обсервер”).
Чланак је базиран на сопственој истрази листа Обсервер, када је истакао следеће проблеме код РАФ-а: „Два од три у флоти Уједињеног Краљевства коју чини 186 Торнадо бомбардера је приземљено; мање од 40% других борбених авиона, као што су Харриер и Јагуар, је спремно да лети.
Министарство одбране Велике Британије је потрошило скоро једну милијарду фунти развијајући ласерски навођен систем за бомбардовање који не ради како треба, ту је и мањак од скоро 20 одсто млађих официра пилота бржих млазњака, а РАФ има озбиљан проблем да задржи обучене пилоте.“
Према прегледу агенције ИТАР-ТАСС чланка објављеног у часопису „Преглед страних војски“ руског Министарства одбране, југословенска авијација је спречила коришћење америчког десантног хеликоптера АХ-64 Апацхе током Косметског сукоба.
У чланку „НАТО губици у рату против Југославије“, „Преглед страних војски“ пише … „највећа сензација је био број војника које је НАТО изгубио. Не само да су НАТО пилоти погинули у Југославији, већ су погинули и војници за претрагу и спасавање чији је задатак био да пронађу оборене пилоте. Југословенска ПВО је оборила не мање од пет НАТО хеликоптера, који (сами) су резултирали у смрти око 100 војника Алијансе“.
Према овом листу, разлог што Пентагон није користио хеликоптере „Апаче“ на Космету „… није имао ништа са техничким проблемима хеликоптера или недовољном обуком њихове летачке посаде, како су често изјављивали НАТО званичници. Једини разлог не употребе хеликоптера Апача на Космету је страх, јер су 26. априла 1999. године југословенски ловци „Галеб“ напали аеродром „Ринас“ који се налази близу албанског главног града Тиране, где су уништене две групе ових лаких хеликоптера, а преко 10 хеликоптера је остећено“.
Сличну операцију је извела југословенска авијација 18. априла на аеродрому у Тузли, у Босни, који је коришћен као аеродром за принудно слетање НАТО авиона на коме је око 15 НАТО авиона уништено на земљи.
Преглед страних војски пише: „Упркос чињеници да су амерички авиони доминирали у НАТО операцијама, они нису били једини авиони које је оборила југословенска ПВО. Међу уништеним авионима је и пет немачких ,,Торнада“ неколико британских „Харијера“ два француска „Мираза“ белгијски, холандски и канадски авион. Америчко ратно ваздухопловство изгубило је 7.јуна стратешки бомбардер Б-52, док је 20.маја оборен Б-2А „Спирит“.
„Посматрајући листу извештаја очевидаца коју су сачинили ваздухопловни ентузијасти у Југославији, можемо наћи следећи унос (бр. 381) 7. јуни, између 012 и 040, зона између Сланкамена и Инђије је један велики бомбардер (највероватније Б-52) оборен. Авион је експлодирао након директног поготка ракете САМ. Посада је погинула“.
Горње процене нису далеко од истовремених извештаја грчких медија, на пример, 7. априла 1999. је атински дневни лист „Атхинаики“ (Атињанин) рекао у једном чланку да је НАТО већ изгубио 88 војника. А то је било само после две недеље рата!
Ако је НАТО изгубио 88 војника у време када је интензитет борбе био на нижем нивоу него касније током рата, онда су његове људске жртве током 11-недељног конфликта могле бити преко 1.000, ако се наставила иста стопа губитака.
Која год да је стварна цифра, она је сигурно већа од нуле, што је цифра коју тврде Клинтон, НАТО и Пентагон. Стабилна струја нових информација које се појављују у руским медијима, које се углавном базирају на руским званичним војним изворима (који су били у позицији да прате из прве руке бојна поља у ваздуху и на мору пре годину дана – Русија је имала два брода у Јадрану током рата, која су посматрала рат путем електронског надзора), служе да дискредитују такве смешне тврдње НАТО-а и Клинтонове администрације.
Једино питање које остаје отворено, међутим, је како је Клинтонова администрација успела да спречи толико пуно ожалошћених америчких и НАТО фамилија да проговоре о губицима својих вољених? Како агенција наводи, опет је тешко поверовати „победничком говору“ 10. јуна 1999. године да НАТО није претрпео „никакве жртве у борби“ у свом рату против Србије.
Горчину оваквог развоја догађаја, само четири године после рата и директног оружаног сукоба са војним снагама НАТО-а, даје опште прихваћени став и наких званичника да се о том рату говори што мање, по могућству да се заборави и гурне под тепих историје, како би за двадесетак година остала само званична верзија НАТО пакта о губитку два авиона и потпуној победи над Југославијом.
Још у току рата 1999. године, Слободан Милошевић и тадашњи Генералштаб прихватили су ултиматум НАТО пакта да се не објављују губици НАТО-а над Југославијом, под претњом тепиха бомби којима ће бити засути Београд и остали српски градови… Извор података је публикација руског експерта Павела Каткина, објављена у Москви 2002. године, у издању ,,Еребуса“.
Оно што је била светска сензација, да је 27. марта у 20,55 часова изнад села Буђановци оборен „невидљиви“ авион Ф-117А, у овом материјалу има допуну да је то учињено ракетом С -125 „Нева“ (СА-3Гоа). Пилот, капетан Кен „Виз“ Двили се катапултирао и позвао помоћ.
У хеликоптерима СФОР-а који су долетели у реон обарања авиона како би извукли пилота било је између 23 и 55 страних војника. Спасилачки хеликоптери су били дочекани страшном ватром са земље, те су уништени, а у њима су погинули сви војници. Тај 27. март 1999. године био је један од најкобнијих дана за пилоте НАТО пакта.
Прво је изнад Маљена у 01,00 часова оборен Торнадо немачког ваздухопловста. Два пилота су се катапултирала и била заробљена у близини Чачка. Изнад Пећи, био је погођен још један НАТО авион, а у реону између Врутка и Кремне, близу Ужица, у 03,20 оборен је хеликоптер СФОР-а са 22 војника, ракетом.
Могуће је да је реч о хеликоптеру МХ-47Е Чинук (или ХХ-3Ф). Грчка војна служба осматрања и електронског праћења ухватила је три позива за помоћ који су упутили погођени авиони НАТО-а, који су пали у Јонско море. Први позив је упутио холандски Ф-16, други амерички Ф -15ц, а трећи француски Мираж-2000.
Такође је јављено да је изнад Ђенерал Јанковића, у 15,50 погођен канадски Ф/А-18 Хорнет, који је пао у Македонији. Први против удар нашег ваздухопловства у току рата се десио 18. априла 1999 године, када је девет авиона југословенског ратног ваздухопловства, један авион Г-4 Супер Галеб, шест авиона Ј-22 Орао и два МИГ-21, из базе Поникве код Ужица напало аеродром у Тузли.
Авиони су летели на висини од 800 метара дуж границе Босне и Херцеговине, а негде између Братунца и Зворника прешли границу и бомбама и ракетама напали тузлански аеродром на коме су биле летелице НАТО пакта. Неколико минута пре напада база Поникве је обавестила ударну групу да су откривени од стране НАТО и да је предлог да се напад прекине и авиони врате.
Сугестија није прихваћена и ударна група је наставила са акцијом. Југословенским авионима се нико није супротставио у ваздуху на прилазима аеродрому. Главни радар на аеродрому Тузла није радио због техничког квара, а по другом извору због саботаже.
На аеродрому Тузла налазило се неколико авиона НАТО пакта већ оштећених у ранијим операцијама над Југославијом, група хеликоптера за спасавање пилота из оборених авиона и десет тек пристиглих авиона НАТО-а за нове налете на Југославију. Четири авиона НАТО пакта затечена су на почетку полетне писте у тренутку када су се спремала да узлете.
Водећи Г-4 избацио је своје бомбе на групу од неколико оштећених НАТО авиона поређаних на десној страни писте и одмах кренуо ка граници. Три Орла су урадила исто, док су преостала три Орла ишли на прецизно гађање. Два МИГ-21 требала су да обезбеде ваздушну заштиту групи у току повлачења у случају да авиони НАТО успеју да узлете. У нападу је погођено и уништено 17 авиона НАТО-а и 3 хеликоптера.
Следећи велики противудар југословенског ваздухопловства десио се 26. априла 1999. године у 00,37 часова. Група од четири Г-4 Галеба из базе у Голубовцу извршила је напад на авиобазу Ринас у Албанији. Погођено је 12 хеликоптера АХ-64 (3 уништена, 9 оштећена).
У ноћи 11-12. јула 1999. године нападнут је на узлетишту амерички тактички транспортер МЦ-130Х у коме је била група британских специјалаца из једног од пукова САС-а, бројности 40 људи. Погинули су сви САС-овци као и четири члана посаде авиона, који је требало да превезе групу специјализовану за диверзије иза борбене линије и избаци је на Космету. Сем овог авиона погођено је пет авиона Фантом Ф-4 као и два Пољска авиона МИГ-29.
За најспектакуларнију акцију овог рата нема још довољно података. Оно чиме се барата је у домену спекулација али ако се једног дана потврде ови наводи и сазна права истина, биће то највећа борбена акција од времена Другог светског рата.
Наиме, 9. маја 1999. годиме нападнут је амерички носач авиона „Теодор Рузвелт“. Авиони Орао извршили су „камиказа“ напад на овај носач авиона, користећи један недостатак његове електронске заштите. Наиме, компјутерски софтвер носача авиона, који „препознаје“ све прилазеће моделе авиона, елиминише све летелице које лете спорије од 200 км на час, пошто таквих нема у употреби у ваздухопловству НАТО пакта или Русије.
Југословенски авиони, са извученим стајним траповима летећи испод те брзине успели су да прођу прву линију електронске контроле, а када су пришли, за носач авиона било је касно. По овој информацији „Теодор Рузвелт“ је добио више директних погодака на узлетно-слетну писту и у труп.
После напада био је толико оштећен да је остао да плута поред италијанске обале. Да се нешто озбиљно десило било је јасно када је на комуникације између бродова стављена забрана, па је у етру владао апсолутни мук у току 48 часова. Носач авиона је повучен са бојишта и три године је провео на ремонту у САД-у и тек недавно је о њему почело поново да се говори када је послат у рат против Ирака.
Постоји још једна непотврђена вест да је 24. маја 1999. године потопљена једна француска подморница, али без обзира на резултате рата на мору, без обзира да ли ће се ове информације једног дана потврдити као тачне, оно што није спорно је обарање великог броја НАТО авиона над Југославијом.
Чињеница је да је Србија једина европска земља коју је НАТО бомбардовао, а Београд је једина европска престоница, која је током свог постојања бомбардована више од четрдесет пута. Свака сила која се спремала у ратни поход на Европу или Русију, увек је жестоко ударала по Београду.
Бомбардовање СРЈ које су, удружене, извршиле 19 чланица НАТО пакта, међу којима Француска, Немачка, Шпанија, Велика Британија, Италија и њихови европски сателити, предвођени САД, спада у најсрамније странице европске и светске историје. Оно представља суноврат једне цивилизације, која себе сматра лучоношом светског напретка.
На нашим просторима се током 78 дана агресије одвијао монструоза војни експеримент: вођење рата са безбедне висине, уз муницију са осиромашеним ураном и пожарима на хемијским и електроенергетским постројењима. По престанку бомбардовања, војнички недвосмислено је утврђено да је агресија НАТО алијансе имала све аспекте радиолошког-нуклеарног и хемијског ратовања против наше земље.
На нашим просторима, који су за НАТО снаге били и својеврстан полигон, испитивано је ново убојно оружје, нови начини електронског навођења ракета, разорно дејство новог експлозива ЦЛ-20, који је почетком деведесетих година прошлог века синтетизован у САД, а јачи је од најснажнијег до тада познатог конвенционалног експлозива–октогена.
Такође су на нашим просторима први пут примењене тзв. меке бомбе, пуњене касетама са електропроводљивим влакнима, намотаним на калемове (популарно зване ,,графитне бомбе”), производ високе технологије. Плански и смишљено су гађана постројења и складишта хемијске индустрије. Бомбардовани су објекти у Панчеву, Новом Саду, Лучанима, Прахову, Бору, Баричу.
Услед експлозије и пожара у ваздуху, земљиште и водотокове доспеле су огромне количине врло отровних и по здравље опасних материја: хлороводонична и сумпорна киселина, азотна киселина, хлор, мономер винилхлорид, етилендихлорид, бензол, пирален, амонијак, диоксини и многи други тешки метали, такође врло отровни, олово, жива, што је представљало по становништво.
Србија памти, али неки и заборављају па су у Београду, 13. јула 2006. године, свечано дочекали америчке пилоте из 555. ескадрона који су учествовали у НАТО агресији на Србију. Неки српски медији су одмах утврдили да су из једног од тих авиона бачене касетне бомбе на центар Ниша.
Међутим, то није сметало нашим војним представницима да их дочекају и да им пожеле добродошлицу у Србију. Могли су тада да им поставе питање зашто су њихове колеге и они, немилосрдно бацале бомбе на недужан народ, зашто су убили: двогодишњег Марка Симића у Новом Пазару; једанаестомесечну Бојану Тошовић у селу Мердаре; трогодишњу Милицу Ракић из Батајнице; Бранимира Станијановића, шестогодишњака из Алексинца; Стефана и његову сестру, петогодишњу Дејана Павловић у Раљи код Београда…
Да ли су их одвели у Ташмајдански парк да виде споменик деци страдалој у НАТО бомбардовању. Све сада, су заборавили наши „пријатељи“ и нуде нам „сарадњу“. Хоће сарадњу са војно неутралном Србијом, а ту се поткрада чланство у НАТО.
Како спојити евентуални губитак Космета, што подржавају НАТО и ЕУ, са чланством Србије у НАТО-у? Шта су добили Албанци на Космету, како је писао Блиц од 24.12.2014.године ,,Албанци са Косова у паници”: Епидемија рака и леукемије, умираће од осиромашеног уранијума! Извештај УН! Јер су страни медији открили извјештај Бакарија Канета, шефа мисије о заштити животне средине Уједињених нација о страшним последицама бомбардовања Комета, Страх од радијације, а који говори о готово 10 тона осиромашеног уранијума баченог на Косову и Метохији, током НАТО бомбардовања 1999. године.
Косметски албанци од „економског просперитета и садашње среће“ и велики број смртних случајева у претходних 15 година, главом без обзира беже са Космета. Србија има једну велику обавезу према жртвама да памти и да се не свети, али је и наша обавеза да прво наплатимо причињену штету, која не застарева. Биће у свету истине и правде, ни једна свећа није горела до зоре!
Велибор Стевић,
председник Ресорног одбора за одбрану и безбедност
Покрет СНАГА СРБИЈЕ – БК
