Кампања за председничке изборе, онако како је почела и како се интензивира, показује ружно лице Србије. Грађани и „нормалне и ненормалне Србије“, о којој говоре неки кандидати, а Богољуб Карић је с правом указао на сву штетност коју наносе Србији таквом и још многим другим поделама које некритички уносе међу грађане ( „Политика“, 10. марта). Они заслужују и с правом очекују да чују нешто сасвим друго. Не поделе, не изношење „прљавог веша“, не отварање и измишљање афера. Очекују да се претенденти на председничку фотељу уозбиље, да почну да излажу своје програме како располућену „јабуку Србију“, Отаџбину коју једино имамо, доведемо у ред, ујединимо и створимо услове да њени грађани почну да живе животом достојног човека.
Председничка кампања је права прилика да кандидати, којима је Србија изнад партијских, групних и личних интереса, бирачком телу јасно презентују своје програме за које ће се у оквиру уставних овлашћења борити да се консензуално дефинишу најважнији национални и државни циљеви. Уверен сам да Србија, оваква каква је последњих тридесетак година, са уништеном економијом, угроженим суверенитетом и осиромашеним грађанима, без одлагања мора коначно у што краћем року постићи договор о два најважнија стратешка приоритета: Србија економски развијена земља и Србија уређена држава. Реализацијом ова два „света циља“, Србија би била у далеко повољнијој позицији да утиче на решавање и других и те како значајних питања као што су, на пример, преговори са Приштином и Бриселом као „најзначајнијим безалтернативним циљем“.
И управо шеф државе, као суверен и представник свих грађана, без страначке острашћености, био би најпогоднија личност да координира окупљање свих релевантних фактора друштва да се консензуално постигне тај договор, а за његово остваривање били би задужени сви фактори друштва у својим областима, у оквиру законске регулативе и конкретних програма.
Уверен сам да без одлагања у што краћем року морамо постићи договор о два најважнија стратешка приоритета: Србија економски развијена земља и Србија уређена држава
Српска привреда је пљачкашком приватизацијом у систему неолибералног капитализма и у условима неконтролисаног уласка страног капитала, неретко шпекулативног, изгубила све националне атрибуте, чиме је, на дужи рок, озбиљно угрожена и безбедност земље. Банкарство, трговина и индустрија су у предоминантном иностраном власништву и као такви су у позицији да битно утичу на сва три стуба власти, поготово на извршну, а грађане доводе у позицију економског робља са бедним надницама. У таквим условима зависности од страног капитала и диктата Међународног монетарног фонда и Светске банке, уместо „позитивне дискриминације“ домаћих фирми, што раде многе развијене земље света, страни инвеститори се фаворизују кроз добијање значајних финансијских субвенција и других погодности. Не знам ниједну земљу света која је остварила економски напредак кроз предоминантну улогу страног капитала, ако не рачунамо делимично Кину која је државном регулативом успела да усмери токове и деловање страног фактора.
Инспиративан је пример послератног Јапана који је успео за релативно кратко време да постане друга најразвијенија економија света, заснивајући обнову и развој привреде на домаћем власништву, у условима организоване и уређене државе.
Вративши се из једне посете Јапану пре десетак година, где се упознао с њиховим системом пословања, господин Карић је својим сарадницима у стварању своје пословне империје у иностранству често говорио: „Што могу Јапанци, могу и Пећанци“. Под „Пећанци“ мислио је на радне људе у Србији, убеђен да и они, уколико им држава створи повољан амбијент, могу својим радом да препороде своју земљу. Карић је сада у Србији, препун је идеја и пословног ентузијазма, где покушава да утиче на државно руководство да креира такав амбијент, законску регулативу и предвидивост одрживог развоја, уз не мале домаће ресурсе, компаративну предност у односу на окружење, као и значајне људске потенцијале и разрађене економске програме, чиме би били створени услови да Србија крене крупним корацима у привредном развоју и ослободи се понижавајућег четвртог места најнеразвијеније економије у Европи.
Уверен сам да ће грађани указати поверење и дати свој глас управо оном кандидату који успе да се дистанцира од садашње „каљуге“ бесмислених међусобних оптужби и подметања, а усмери своју активност на дефинисање овде поменута два стратешка приоритета. Таквим усмерењем ускратиће могућност таблоидима да га провлаче кроз блато, а озбиљни медији ће бити у позицији да му дају позитивну интонацију у извештавању. Ако се тако постави изаћи ће чист из „баре где је ушло много крокодила“, а страном фактору, који је и те како присутан ради обезбеђења својих интереса, умањити шансе да га уцењују.
Аутор: Радоман Јовић, aмбасадор у пензији http://www.politika.rs/scc/clanak/376166/Pogledi/Predsednicka-kampanja-gradani-hoce-programe-razvoja
