http://www.politika.rs/scc/clanak/370531/Pogledi/Svi-bi-na-kanabe
Kao da je Donald Tramp svojom pobedom u Americi izazvao politički zemljotres od 12 stepeni, pa se posledice osećaju i u našoj Srbiji. Pola godine pre roka groznica je zahvatila srpske političare, tako da nema tog među njima koji ne pomišlja da i on može da postane predsednik Srbije, pa spisak potencijalnih kandidata raste svakoga dana. Kao da na talasu trampovskog cunamija surfuje čitava politička i društvena elita. Gospodo, Srbija nije Amerika!
Ne bi me iznenadilo da uskoro i svaki Srbin pomisli da može da postane predsednik, pa je sasvim moguće da i zavod za zapošljavanje otvori konkurs za radno mesto šefa države.
Ako je Branislav Nušić nekada pisao „Gospođu ministarku“, danas bi veliki komediograf napisao komediju „Gospodin predsednik“. Ta predstava bi savršeno odslikavala današnju Srbiju, jer smem da se kladim da bi i Gospođa ministarka Živka želela da postane predsednica 2017. godine. I Vasa pisar bi sigurno tražio političku podršku za predsednika.
Ko god misli da se šalim, greši. Posmatrajući Srbiju iz daleka, baš tako mi izgleda naša politička scena: kao teatar apsurda. Ili još bolje, kao cirkus!
Kad običan narod vidi da političari, koji nemaju podršku ni u svom selu, hoće u predsednike, pomisli – zašto ne bismo i mi. Dotle nas je dovela neozbiljnost i neodgovornost takozvane elite, koja je trebalo još odavno da ustavnim promenama odredi da se predsednik Srbije bira u parlamentu. Tako je, recimo, u Nemačkoj, gde retko ko zna ko im je šef države. Ko mi ne veruje, neka odmah odgovori na to pitanje, ali uz uslov da ne koristi „Gugl“. Da smo na vreme rešili ovaj problem, političari bi se bavili ozbiljnim poslovima, što izgleda jedino shvata predsednik Vlade Aleksandar Vučić.
Uostalom, Ustavom Srbije predsednik ima nešto veće nadležnosti od engleske kraljice, ali se ipak bira na izborima, pa dolazimo do još jednog srpskog apsurda. Takav predsednik s malim nadležnostima ima veliki legitimitet, jer je izabran od naroda! A taj isti narod bi rekao – ne zna se ni ko pije, ni ko plaća.
Napaćeni naši građani ne znaju kroz šta sve prolaze. I njihov zaštitnik, zamislite, zaštitnik naroda, hoće da ih napusti. A gde će da ide? Pa naravno, u predsednike.
Zato je potrebno da se naši političari uozbilje. Srbija konačno mora odrediti svoje ključne državne i nacionalne ciljeve koje će predstavljati, kako ja volim da kažem, „srpsko sveto pismo“ za sve vlasti koje budu dolazile i odlazile. To su uradile sve ozbiljne države, od skandinavskih do Rusije. To su uradili Amerikanci, Kinezi, Nemci, Britanci, i zato često čujemo da se ključni nacionalni ciljevi i politike ne menjaju kada im se menja predsednik. Sasvim razumljivo. Nacionalni i državni interesi su večni, a političari su prolazni!
Svakako da će na predsedničkim izborima pobediti kandidat SNS-a, jer samo tako Vučić može do kraja da ispuni viziju moderne i ekonomski snažne Srbije. Za krako vreme, na Srbiju danas gledaju sa uvažavanjem u svetu, država je povratila svoje mesto koje joj vekovima pripada, kao centralna regionalna sila. Prošlo je vreme kada su pojedini ambasadori nogom otvarajući vrata ulazili u vladu i vukli za uvo premijera ako ne ispunjava njihove naloge.
Najava predsedničke kandidature dvojice članova Vlade nije dobra, jer pokazuje slabost koalicije i nejedinstvo. Kada si u koaliciji – ili ideš do kraja u svemu što predsednik vlade predloži u svom programu, ili napuštaš koaliciju, jer se ovako stiče utisak da mnogima koalicija služi – da bi im prsti bili stalno slatki u medu.
Zato Vučić mora da istraje, kako bi Srbija konačno odredila svoje strateške državne i nacionalne interese: da bude vojno neutralna, da gradi mostove prijateljstva i saradnje na ravnopravnim odnosima sa Rusijom i Amerikom, sa Kinom i EU, da se nikada ne odrekne Kosova i Metohije i da svu energiju maksimalno uloži u snažan razvoj ekonomije, kako bi za manje od deset godina, postala najrazvijenija zemlja u ovom delu Evrope.
Ako sam ja uspeo da ostvarim poslove vredne milijarde dolara, svakako da to mogu i srpski industrijalci i preduzetnici, ali im treba obezbediti nacionalnu banku koja će sve razvojne projekte pratiti. Tada će se državi i njenom budžetu to desetostruko vratiti. I za to je potrebna državna strategija i nacionalno jedinstvo za dvadesetogodišnji plan razvoja. Na taj način bi se daleko brže i bolje standard naših ljudi popravio i smanjila bi se nezaposlenost.
Neophodno je da političari postignu nacionalni konsenzus o ključnim ciljevima oko kojih se neće svađati. Za to je potrebna mudrost, potrebno je mnogo rada. I potrebno je voleti više svoju zemlju nego sebe. To je teži put, ali garantuje nacionalno jedinstvo i ubrzani ekonomski razvoj.
Postoji i lakši put. Da svi slede Gospođu ministarku Živku, Vasu pisara i odu u predsednike.
