ПИСМО ИЗ МОСКВЕ БОГОЉУБА КАРИЋА: Сви би на канабе

0
2111

http://www.politika.rs/scc/clanak/370531/Pogledi/Svi-bi-na-kanabe

Као да је Доналд Трамп својом победом у Америци изазвао политички земљотрес од 12 степени, па се последице осећају и у нашој Србији. Пола године пре рока грозница је захватила српске политичаре, тако да нема тог међу њима који не помишља да и он може да постане председник Србије, па списак потенцијалних кандидата расте свакога дана. Као да на таласу трамповског цунамија сурфује читава политичка и друштвена елита. Господо, Србија није Америка!

Не би ме изненадило да ускоро и сваки Србин помисли да може да постане председник, па је сасвим могуће да и завод за запошљавање отвори конкурс за радно место шефа државе.

Ако је Бранислав Нушић некада писао „Госпођу министарку“, данас би велики комедиограф написао комедију „Господин председник“. Та представа би савршено одсликавала данашњу Србију, јер смем да се кладим да би и Госпођа министарка Живка желела да постане председница 2017. године. И Васа писар би сигурно тражио политичку подршку за председника.

Ко год мисли да се шалим, греши. Посматрајући Србију из далека, баш тако ми изгледа наша политичка сцена: као театар апсурда. Или још боље, као циркус!

Кад обичан народ види да политичари, који немају подршку ни у свом селу, хоће у председнике, помисли – зашто не бисмo и ми. Дотле нас је довела неозбиљност и неодговорност такозване елите, која је требало још одавно да уставним променама одреди да се председник Србије бира у парламенту. Тако је, рецимо, у Немачкој, где ретко ко зна ко им је шеф државе. Ко ми не верује, нека одмах одговори на то питање, али уз услов да не користи „Гугл“. Да смо на време решили овај проблем, политичари би се бавили озбиљним пословима, што изгледа једино схвата председник Владе Александар Вучић.

Уосталом, Уставом Србије председник има нешто веће надлежности од енглеске краљице, али се ипак бира на изборима, па долазимо до још једног српског апсурда. Такав председник с малим надлежностима има велики легитимитет, јер је изабран од народа! А тај исти народ би рекао – не зна се ни ко пије, ни ко плаћа.

Напаћени наши грађани не знају кроз шта све пролазе. И њихов заштитник, замислите, заштитник народа, хоће да их напусти. А где ће да иде? Па наравно, у председнике.

Зато је потребно да се наши политичари уозбиље. Србија коначно мора одредити своје кључне државне и националне циљеве које ће представљати, како ја волим да кажем, „српско свето писмо“ за све власти које буду долазиле и одлазиле. То су урадиле све озбиљне државе, од скандинавских до Русије. То су урадили Американци, Кинези, Немци, Британци, и зато често чујемо да се кључни национални циљеви и политике не мењају када им се мења председник. Сасвим разумљиво. Национални и државни интереси су вечни, а политичари су пролазни!

Свакако да ће на председничким изборима победити кандидат СНС-а, јер само тако Вучић може до краја да испуни визију модерне и економски снажне Србије. За крако време, на Србију данас гледају са уважавањем у свету, држава је повратила своје место које јој вековима припада, као централна регионална сила. Прошло је време када су поједини амбасадори ногом отварајући врата улазили у владу и вукли за уво премијера ако не испуњава њихове налоге.

Најава председничке кандидатуре двојице чланова Владе није добра, јер показује слабост коалиције и нејединство. Када си у коалицији – или идеш до краја у свему што председник владе предложи у свом програму, или напушташ коалицију, јер се овако стиче утисак да многима коалиција служи – да би им прсти били стално слатки у меду.

Зато Вучић мора да истраје, како би Србија коначно одредила своје стратешке државне и националне интересе: да буде војно неутрална, да гради мостове пријатељства и сарадње на равноправним односима са Русијом и Америком, са Кином и ЕУ, да се никада не одрекне Косова и Метохије и да сву енергију максимално уложи у снажан развој економије, како би за мање од десет година, постала најразвијенија земља у овом делу Европе.

Ако сам ја успео да остварим послове вредне милијарде долара, свакако да то могу и српски индустријалци и предузетници, али им треба обезбедити националну банку која ће све развојне пројекте пратити. Тада ће се држави и њеном буџету то десетоструко вратити. И за то је потребна државна стратегија и национално јединство за двадесетогодишњи план развоја. На тај начин би се далеко брже и боље стандард наших људи поправио и смањила би се незапосленост.

Неопходно је да политичари постигну национални консензус о кључним циљевима око којих се неће свађати. За то је потребна мудрост, потребно је много рада. И потребно је волети више своју земљу него себе. То је тежи пут, али гарантује национално јединство и убрзани економски развој.

Постоји и лакши пут. Да сви следе Госпођу министарку Живку, Васу писара и оду у председнике.

 

ПОШАЉИТЕ ОДГОВОР

Молимо Вас унесите Ваш коментар!
Молимо Вас овде упишите своје име