Opet ZAŠTO? 22 godine sećanja – Srbija ne krije svoje žrtve za razliku od NATO (VIDEO)

0
479

Danas se navrsava 22 godine od zlocinacke agresije NATO, na ne dužnu državu i narod koji je branio i brani svoju svetu zemlju KOSOVO i METEOHIJU.

Od 1999, NATO je od odbrambene organizacije (kako sebe promovise) prerastao u agresivni vojni savez za intervencije na čitavom globusu, često pod lažnim izgovorima kao što je agresija protiv Srbije.

Napadnuta je Srbija, miroljubiva zemlja, koja brani principe međunarodnog prava i ulogu UN, koja ne učestvuje u agresivnim ratovima i takva treba i da ostane, dosledno sledeći politiku aktivne neutralnosti.

NATO, preko KFOR-a, već cetrnajest godina drži pod okupacijom Kosmet, a još uvek nije izvršio mandat UN da osigura bezbednost za sve građane. Ne samo da nije izvršio obavezu razoružavanja terorističkih grupa i pojedinaca, predviđenu rezolucijom SB 12- 44, već svojim oružjem i vojnom tehnikom naoružava i oprema oružane snage ilegalne separatističke kvazi države, ignorišući zvanične stavove Srbije. KFOR, odnosno NATO još nije izvršio obavezu stvaranja uslova za slobodno i bezbedno vraćanje oko 250.000 proteranih Srba i drugih nealbanaca. NATO nije sprečio teroristički progon Srba 17. marta 2004.godine, što je imalao za posledicu veliki broj izgubljenih života i ranjenih Srba. Nastavljeno je etničko čišćenje, uništeno je još 15 srpskih crkava i manastira. Time je ukupan broj uništenih srpskih svetinja u periodu od 9 godina dostigao cifru od, oko 150.

Srbija će 24.03.2021. godine, 22 godinu posle, opet da postavi isto pitanje, zašto je SRJ bombardovana!?

Zašto je za 78 dana bombardovanja:

• 1002 pripadnika Vojske Jugoslavije i oko 2000 civila je ubijeno, a oko 6000 ljudi ranjeno,

• 54 objekata putne infrastrukture uništeno, od toga 45 mostova, kao i 300 škola, bolniica, zgrada državne uprave, 28 železničkih mostaova uništeno ili oštećeno,

• 176 spomenika kulture, od kojih 23 srednjevekovna manastira oštećeno, 148 stambenih i poslovnih objekata uništeno,

• 561 objekat Vojske Jugoslavije uništeno, a 686 oštećeno itd.

Zašto je NATO izveo za tih 78 dana oko 2300 vazdušnih udara gađajući 995 objekata, a obavio je oko 25000 letova, angažujući 1150 borbenih aviona i lansira oko 420.000 prijektila ukupne mase oko 22.000 tona?

Zašto su se 12 sramnih članica NATO utkivale koja će pre da ustupi svoje baze, na svojoj, teritoriji radi unistavanja Srbije?

Sada ti isti kažu, da su nam prijatelji, a lansirali su na jednu malu zemlju oko 20.000 velikih prijektila, među kojima je 1300 kratsraećih raketa, 37.000 kasetnih bombi sa 350.000 kasetnih projektila.

Ubijali su civile, vojnike, decu i žene i rušili su sve što su mogli da pogode za rad neke, po njima istine i pravde.

Naneli su nam ne nadoknadivu duševnu bol i materijalnu štetu. Prema ne zvaničnoj proceni od oko 100 milijardi dolara.

Opet ZAŠTO?

Ovo pitanje svake godine postavljamo članicama zemalja NATO, koje su nas ubijale.
Srbija će 24.03.2021. godine opet da se seti tog gnusnog i ne milosrdnog čina, a valjda će neko, sada ili nekada da pokrene pitanje, dokazivanja istine i prvade, zašto je ta svetska alijansa napala našu zemlju!? Setiće se neko, ako ne odgovorna vlast, onda narod, da na jednom mestu ispiše sva imena ubijenih, a ispod spiska, ZAŠTO SU ONI UBIJENI? Ima mesta u Srbiji da se to uradi, ako neko ne želi da prihvati spomenik ,,Večne vatre” na Ušću, koji je zarastao u korovu i ne vidi se od grafita.

Možda nikome u Srbiji ne pada na pamet sada ovakva ideja, ali će možda pasti rodbini i prijateljima poginulih vojnika iz zemalja NATO alijanse. Možda će neko u NATO da pita, zašto ćutimo još, zašto se ne kaže istina kako se jedna mala zemlja grčevito borila protiv jedne svetske mašinerije.

Mi ćutimo, ali drugi pišu, na nama je da im verujemo ili da samo konstatujemo navode, ruske agencije za političke vesti da je NATO izgubio preko 400 vojnika i preko 60 aviona tokom svog 78-dnevnog rata protiv Srbije. Ove procene su navodno bazirane na ciframa ruske vlade, a na Zapadu su ih zataškavali, mediji ljubimci Novog svetskog poretka. Ovo su najviše cifre o NATO ljudskim žrtvama koje su se pojavile do sada u posleratnim post-mortemima. Mi im možemo verovati ili ih tretirati kao propagandu. Ali samo totalni laici mogu da veruju u fikciju NATO-vih „lazi i porici“ propagandista, uključujući tu i Bil Klintona, koji je objavio naciji da NATO nije pretrpeo nikakve gubitke u borbi.

Ovaj ruski članak je napisao iskusni vojni dopisnik Vladislav Surjagin. Surjagin elaborira jedan raniji izveštaj ruskog Ministarstva odbrane koji je prvi put objavljen u listu `Pregled stranih vojski` a onda ga je objavio ITAR-TASS, jedna od dve zvanične agencije ruske vlade. Surjagin primećuje da su NATO i Pentagon lagali bez stida i da i dalje to rade. On primećuje da mogu proći godine dok američka vlada prizna šta je stvarno izgubila u svom ratu sa SRJ. On kaze, na primer, da je NATO čak lagao i u pogledu broja obavljenih borbenih letova, a kamoli u pogledu sopstvenih žrtvi. Umesto 35.000 letova koje NATO tvrdi da je obavio, ova alijansa je u stvari obavila samo oko 25.000, kaze on. Prema informacijama Glavne Obaveštajne uprave (GRU) RF, NATO je izgubio tri F-117A `stealth` bombardera i najmanje 40 drugih borbenih aviona i preko 1.000 krstarećih raketa. Do sada su NATO zvanicnici priznali da su izgubili tri borbena aviona (27.marta USAF F-117A, 1.maja USMC AV-8B Harrier i 2.maja F-16CG-40-CF), dva desantna helikoptera (AH-64 Apache 26.aprila i jos jedan Apache 5. maja), između 30 i 32 bespilotne izviđačke letelice – najmanje 16 američkih, 7 nemačkih i 5 francuskih UAV. Interesantno je da je NATO priznao sve gubitke bespilotnih izviđačkih letelica koje su pominjali jugoslovenski vojni zvaničnici – 30 – i mozda čak još i više. Zvanični NATO izveštaji i izjave koje su dali različiti NATO zvaničnici ukazuju na to da je oko 10 NATO aviona napravilo prinudna sletanja. Dva F-117A su pretrpela velika oštećenja (F-117A 86-0837 je oštećen 21.aprila tokom sletanja, a drugi F-117A je izgubio deo svog repa zbog obliznje eksplozije SA-3 SAM). Jedan RAF C-130K Hercules transportni avion se srušio 11.juna u Albaniji. Ovaj avion je prebacio jednu britansku SAS jedinicu koja je pokušavala da pretekne ruske padobrance u bazi Slatina. Američki OH-58 borbeni izviđački helikopter srušio se 26.maja u Bosni… U februaru je britanska štampa diskutovala o velikom nedostatku operativnih aviona koje je pretrpelo Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo. Ove vesti su se prvi put pojavile 23.januara 2000. godine. Na stotine onesposobljenih mlaznjaka dovelo RAF u krizu – je članak objavljen u listu `London Observer`. Naročito je članak, baziran na sopstvenoj istrazi lista Observer, istakao je sledeće probleme kod RAF-a: „Dva od tri u floti Ujedinjenog Kraljevstva koju čini 186 Tornado bombardera je prizemljeno; manje od 40% drugih borbenih aviona, kao što su Harrier i Jaguar, je spremno da leti odmah. Ministarstvo odbrane je potrošilo skoro jednu milijardu funti razvijajući lasrerski navođen sistem za bombardovanje koji ne radi kako treba, tu je i manjak od skoro 20% mlađih oficira pilota bržih mlaznjaka, a RAF ima ozbiljan problem da zadrži obučene pilote.“
Prema pregledu agencije ITAR-TASS članka objavljenog u časopisu `Pregled stranih vojski` ruskog Ministarstva odbrane, jugoslovenska avijacija je sprečila korisćenje američkog desantnog helikoptera AH-64 Apache tokom Kosmetskog sukoba. U članku „NATO gubici u ratu protiv Jugoslavije“, ,,Pregled stranih vojski“ piše … najveća senzacija je bio broj vojnika koje je NATO izgubio. Ne samo da su NATO piloti poginuli u Jugoslaviji, već su poginuli i vojnici za pretragu i spašavanje čiji je zadatak bio da pronađu oborene pilote. Jugoslovenska PVO je oborila ne manje od pet NATO helikoptera, koji (sami) su rezultirali u smrti oko 100 vojnika Alijanse.“

Prema ovom listu, razlog što Pentagon nije koristio helikoptere ,Apace` na Kosmetu „… nije imao ništa sa tehničkim problemima helikoptera ili nedovoljnom obukom njihove letačke posade, kako su često izjavljivali NATO zvaničnici. Jedini razlog je bio napad kojeg su 26.aprila 1999. izvršili jugoslovenski ,,Galeb“ lovci na ,,Rinas“ aerodrom koji se nalazi blizu albanskog glavnog grada Tirane, gde su Apaci bili bazirani. Tog dana su uništene dve grupe ovih lakih helikoptera, a preko 10 helikoptera je ostećeno.“

Sličnu operaciju je izvela jugoslovenska avijacija 18.aprila na aerodromu u Tuzli, u Bosni, koji je korišćen kao aerodrom za prinudno sletanje NATO aviona. Kao rezultat ovog napada nekih 15 NATO aviona je uništeno na zemlji.

,Pregled stranih vojski` piše: ,,Uprkos činjenici da su američki avioni dominirali u NATO operacijama, oni nisu bili jedini avioni koje je oborila jugoslovenska PVO. Među uništenim avionima je i pet nemačkih ,,Tornada“ nekoliko britanskih ,,Harijera“ dva francuska ,,Miraza“ belgijski, holandski i kanadski avion. Američko ratno vazduhoplovstvo izgubilo je 7.juna strateški bombarder B-52, dok je 20.maja oboren B-2A ,,Spirit“.“ Posmatrajući listu izveštaja očevidaca koju su sačinili vazduhoplovni entuzijasti u Jugoslaviji, možemo naći sledeći unos- (br. 381) 7. juni, između 012 i 040, zona između Slankamena i Inđije. Jedan veliki bombarder (najverovatnije B-52) je oboren. Avion je eksplodirao nakon direktnog pogotka rakete SAM. Posada je poginula.“

Gornje procene nisu daleko od istovremenih izveštaja grčkih medija, na primer, 7.aprila 1999. je atinski dnevni list `Athinaiki` (Atinjanin) rekao u jednom članku da je NATO već izgubio 88 vojnika. A to je bilo samo posle dve nedelje rata! Ako je NATO izgubio 88 vojnika u vreme kada je intenzitet borbe bio na nizem nivou nego kasnije tokom rata, onda su njegove ljudske žrtve tokom 11-nedeljnog konflikta mogle biti preko 1.000, ako se nastavila ista stopa gubitaka. Koja god da je stvarna cifra, ona je sigurno veća od nule, što je cifra koju tvrde Klinton, NATO i Pentagon. Nove informacije koje se pojavljuju u ruskim medijima, koje se uglavnom baziraju na ruskim zvanicnim vojnim izvorima (koji su bili u poziciji da prate iz prve ruke bojna polja u vazduhu i na moru – Rusija je imala dva broda u Jadranu tokom rata, koja su posmatrala rat putem elektronskog nadžora), služe da diskredituju takve smešne tvrdnje NATO-a i Klintonove administracije.

Jedino pitanje koje ostaje otvoreno, kako je Klintonova administracija uspela da spreči-ucutka ožalošćene NATO familija da progovore o gubicima svojih voljenih?

Kako agencija navodi, opet je teško povreovati ,,pobedničkom govoru“ 10. juna 1999. godine da NATO nije pretrpeo ,,nikakve žrtve u borbi“ u svom ratu protiv Srbije.

Gorčinu ovakvog razvoja događaja, samo četiri godine posle rata i direktnog oružanog sukoba sa vojnim snagama NATO-a (i SAD-a), daje opšte prihvaćeni stav i nakih zvaničnika da se o tom ratu govori što manje, po mogućstvu da se zaboravi i gurne pod tepih istorije, kako bi za dvadesetak godina ostala samo zvanična verzija NATO pakta o gubitku dva aviona i potpunoj pobedi nad Jugoslavijom. Još u toku rata 1999. godine, predsednik SRJ Slobodan Milošević i tadašnji Generalštab prihvatili su ultimatum NATO pakta da se ne objavljuju gubici NATO-a nad Jugoslavijom, pod pretnjom tepiha bombi kojima će biti zasuti Beograd i ostali srpski gradovi…

Ono što je bila svetska senzacija, da je 27. marta u 20,55 časova iznad sela Buđanovci oboren „nevidljivi“ avion F-117A, u ovom materijalu ima dopunu da je to učinjeno raketom S -125 ,,Neva“ (SA-3Goa). Pilot, kapetan Ken ,,Viz“ Dvili se katapultirao i pozvao pomoć. U helikopterima SFOR-a koji su doleteli u reon obaranja aviona kako bi izvukli pilota bilo je između 23 i 55 stranih vojnika. Spasilački helikopteri su bili dočekani strašnom vatrom sa zemlje, te su uništeni, a u njima su poginuli svi vojnici. Taj 27. mart 1999. godine bio je jedan od najkobnijih dana za pilote NATO pakta. Prvo je iznad Maljena u 01,00 časova oboren Tornado nemačkog vazduhoplovsta. Dva pilota su se katapultirala i bila zarobljena u blizini Čačka. Iznad Peći, bio je pogođen još jedan strani avion, a u reonu između Vrutka i Kremne, blizu Užica, u 03,20 oboren je helikopter SFOR-a sa 22 vojnika, raketom. Moguće je da je reč o helikopteru MH-47E Činuk (ili HH-3F). Grčka vojna služba osmatranja i elektronskog praćenja uhvatila je tri poziva za pomoć koji su uputili pogođeni avioni NATO-a, koji su pali u Jonsko more. Prvi poziv je uputio holandski F-16, drugi američki F -15c, a treći francuski Miraž-2000. Takođe je javljeno da je iznad Đeneral Jankovića, u 15,50 pogođen kanadski F/A-18 Hornet, koji je pao u Makedoniji.

Prvi protiv udar našeg vazduhoplovstva u toku rata se desio 18. aprila 1999 godine, kada je devet aviona jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, jedan avion G-4 Super Galeb, šest aviona J-22 Orao i dva MIG-21, iz baze Ponikve kod Užica napalo aerodrom u Tuzli. Avioni su leteli na visini od 800 metara duž granice Bosne i Hercegovine, a negde između Bratunca i Zvornika prešli granicu i bombama i raketama napali aerodrom na kome su bile letelice NATO pakta. Nekoliko minuta pre napada baza Ponikve je obavestila udarnu grupu da su otkriveni od strane NATO i da je predlog da se napad prekine i avioni vrate. Sugestija nije prihvaćena i udarna grupa je nastavila sa akcijom. Jugoslovenskim avionima se niko nije suprotstavio u vazduhu na prilazima aerodromu. Glavni radar na aerodromu Tuzla nije radio zbog tehničkog kvara, a po drugom izvoru zbog sabotaže. Na aerodromu Tuzla nalazolo se nekoliko aviona NATO pakta već oštećenih u ranijim operacijama nad Jugoslavijom, grupa helikoptera za spasavanje pilota iz oborenih aviona i deset tek pristiglih aviona NATO-a za nove nalete na Jugoslaviju. Četiri aviona NATO pakta zatečena su na početku poletne piste u trenutku kada su se spremala da uzlete. Vodeći G-4 izbacio je svoje bombe na grupu od nekoliko oštećenih NATO aviona poređanih na desnoj strani piste i odmah krenuo ka granici. Tri Orla su uradila isto, dok su preostala tri Orla išli na precizno gađanje. Dva MIG-21 trebala su da obezbede vazdušnu zaštitu grupi u toku povlačenja u slučaju da avioni NATO uspeju da uzlete. U napadu je pogođeno i uništeno 17 aviona NATO-a i 3 helikoptera.

Sledeći veliki protivudar jugoslovenskog vazduhoplovstva desio se 26. aprila 1999. godine u 00,37 časova. Grupa od četiri G-4 Galeba iz baze u Golubovcu izvršila je napad na aviobazu Rinas u Albaniji. Pogođeno je 12 helikoptera AH-64 (3 uništena, 9 oštećenih). U noći 11-12. jula 1999. godine napadnut je na uzletištu američki taktički transporter MC-130H u kome je bila grupa britanskih specijalaca iz jednog od pukova SAS-a, brojnosti 40 ljudi. Poginuli su svi SAS-ovci kao i četiri člana posade aviona, koji je trebalo da preveze grupu specijalizovanu za diverzije iza borbene linije i izbaci je na Kosmetu. Sem ovog aviona pogođeno je pet aviona Fantom F-4 kao i dva Poljska aviona MIG-29. Za najspektakularniju akciju ovog rata nema još dovoljno podataka. Ono čime se barata je u domenu spekulacija ali ako se jednog dana potvrde ovi navodi i sazna prava istina, biće to najveća borbena akcija od vremena Drugog svetskog rata. Naime, 9. maja 1999. godime napadnut je američki nosač aviona „Teodor Ruzvelt“. Osam aviona Orao izvršilo je ,,kamikaza“ napad na ovaj nosač aviona, koristeći jedan nedostatak njegove elektronske zaštite. Naime, kompijuterski softver nosača aviona, koji „prepoznaje“ sve prilazeće modele aviona, eliminiše sve letelice koje lete sporije od 200 km na čas, pošto takvih nema u upotrebi u vazduhoplovstvu NATO pakta ili Rusije. Jugoslovenski avioni, sa izvučenim stajnim trapovima leteći ispod te brzine uspeli su da prođu prvu liniju elektronske kontrole, a kada su prišli, za nosač aviona bilo je kasno. Po ovoj informaciji ,,Teodor Ruzvelt“ je dobio više direktnih pogodaka na uzletno-sletnu pistu i u trup. Posle napada bio je toliko oštećen da je ostao da pluta pored italijanske obale. Da se nešto ozbiljno desilo bilo je jasno kada je na komunikacije između brodova stavljena zabrana, pa je u etru vladao apsolutni muk u toku 48 časova. Nosač aviona je povučen sa bojišta i tri godine je proveo na remontu u SAD-u i tek nedavno je o njemu počelo ponovo da se govori kada je poslat u rat protiv Iraka. Postoji još jedna nepotvrđena vest da je 24. maja 1999. godine potopljena jedna francuska podmornica, ali bez obzira na rezultate rata na moru, bez obzira da li će se ove informacije jednog dana potvrditi kao tačne, ono što nije sporno je obaranje velikog broja NATO aviona nad Jugoslavijom.

Činjenica je da je Srbija jedina evropska zemlja koju je NATO bombardovao, a Beograd je jedina evropska prestonica, koja je tokom svog postojanja bombardovana više od četrdeset puta. Svaka sila koja se spremala u ratni pohod na Evropu ili Rusiju, uvek je žestoko udarala po Beogradu.

Bombardovanje SRJ koje su, udružene, izvršile 19 članica NATO pakta, među kojima Francuska, Nemačka, Španija, Velika Britanija, Italija i njihovi evropski sateliti, predvođeni SAD, spada u najsramnije stranice evropske i svetske istorije. Ono predstavlja sunovrat jedne civilizacije, koja sebe smatra lučonošom svetskog napredka.

Na našim prostorima se tokom 78 dana agresije odvijao monstruozan vojni eksperiment: vođenje rata sa bezbedne visine, uz municiju sa osiromašenim uranom i požarima na hemijskim i elektroenergetskim postrojenjima. Po prestanku bombardovanja, vojnički nedvosmisleno je utvrđeno da je agresija NATO alijanse imala sve aspekte radiološkog-nuklearnog i hemijskog ratovanja protiv naše zemlje.

Na našim prostorima, koji su za NATO snage bili i svojevrstan poligon, ispitivano je novo ubojno oružje, novi načini elektronskog navođenja raketa, razorno dejstvo novog eksploziva CL-20, koji je početkom devedesetih godina prošlog veka sintetizovan u SAD, a jači je od najsnažnijeg do tada poznatog konvencionalnog eksploziva–oktogena. Takođe su na našim prostorima prvi put primenjene tzv. meke bombe, punjene kasetama sa elektroprovodljivim vlaknima, namotanim na kalemove (popularno zvane ,,grafitne bombe”), proizvod visoke tehnologije.

Planski i smišljeno su gađana postrojenja i skladišta hemijske industrije. Bombardovani su objekti u Pančevu, Novom Sadu, Lučanima, Prahovu, Boru, Bariču. Usled eksplozije i požara u vazduh, zemljište i vodotokove dospele su ogromne količine vrlo otrovnih i po zdravlje opasnih materija: hlorovodonična i sumporna kiselina, azotna kiselina, hlor, monomer vinilhlorid, etilendihlorid, benzol, piralen, amonijak, dioksini i mnogi drugi teški metali, takođe vrlo otrovni, olovo, živa. Oni će dugo biti prisutni u zemljištu i predstavljaće potencijalnu opasnost po stanovništvo.

Srbija pamti, ali neki i zaboravljaju pa su u Beogradu, 13. jula 2006. godine, svečano dočekali i majora Endru Vajlsa, američkog pilota koji je kao pripadnik 555. eskadrona učestvovao u NATO agresiji na Srbiju. Neki srpski mediji su odmah utvrdili da su možda iz njegovog aviona bile bačene kasetne bombe na centar Niša. Međutim, to nije smetalo našim vojnim predstavnicima da ga dočekaju i da mu požele dobrodošlicu u Srbiju. Mogli su tada, majora i da pitaju za NATO gubitke, da ga pitaju zašto su njegove kolege i on, nemilosrdno bacele bombe na nudužan narod zašto su ubili:

• dvogodišnjeg Marka Simića u Novom Pazaru;
• jedanaestomesečnu Bojanu Tošović u selu Merdare;
• trogodišnju Milicu Rakić iz Batajnice;
• Branimira Stanijanovića, šestogodišnjaka iz Aleksinca;
• Stefana i njegovu sestru, petogodišnju Dejana Pavlović u Ralji kod Beograda…

Dali su ga odveli u Tašmajdanskom parku da vidi spomenik deci stradaloj u NATO bombardovanju.

Sve sada, naši ,,prijatelji” su zaboravili i nude nam saradnju. Hoće saradnju sa vojno neutralnom Srbijom, a tu se podkrada članstvo u NATO.

Kako spojiti eventualni gubitak Kosmeta, što podržavaju NATO i EU, sa članstvom Srbije u NATO-u?

Srbija ima jednu veliku obavezu prema žrtvama da pamti i da se ne sveti, ali je i naša obaveza da prvo naplatimo pričinjenu štetu, koja ne zastareva.

Biće u svetu istine i pravde, ni jedna sveća nije gorela do zore, na nece ni NATO!

Velibor Stević,
predsednik Resornog odbora za odbranu i bezbednost,
Pokreta SNAGA SRBIJE-BK

 

POŠALJITE ODGOVOR

Molimo Vas unesite Vaš komentar!
Molimo Vas ovde upišite svoje ime