Gost emisije „Jednostavna pitanja“ sa Jegorom Hrustaljovim je Dragomir Karić, počasni konzul Republike Belorusije u Srbiji, poslanik parlamenta Srbije.
Gospodine Kariću, hvala vam što ste izdvojili vreme za ovaj razgovor, u toku današnjeg veoma napornog dana. Pre svega recite nam, ako bi ste pokušali da jednostavno uporedite „Minsk-Mir“ sa onim što se već gradi u svetu, šta bi to bilo?
Dragomir Karić, počasni konzul Republike Belorusije u Beogradu, poslanik Narodne skupštine Republike Srbije: Pre svega, danas je praznik. Veoma veliki praznik. Dakle, od svega što je sagrađeno do sada, ako mislite na svetu ili u Minsku, bilo gde, ovo je nešto sasvim novo. Takva dva kompleksa postoje u Makabiju i u Hong Kongu. Samo tamo. Mi ovde samo želimo da izgradimo ovaj međunarodni finansijsko-trgovinski kompleks, kako bi se ceo region gravitirao oko ovog kompleksa, u finansijskom, ekonomskom i trgovinskom smislu.
Pre dva dana se završila izložba u Kanu, u Francuskoj. I ovaj kompleks, ovaj projekat je dobio dve prestižne nagrade. Navešću ću samo brojke: prisustvovalo je 17 hiljada investitora, bilo je na stotine naših kolega, građevinara. Ali, je baš kompleks „Minsk-mir“ pobedio, i to zaslužno. Šta to znači? To znači uvođenje novih tehnologija u izgradnji, uvođenje visokih tehnologija u smislu zaposlenja i razvoja za mlade Beloruse, hiljade i hiljade novih radnih mesta.
Ali vi kažete da će se i veoma mnogo investitora prijaviti, više od hiljadu investitora.
Dragomir Karić: To pokreće investicioni proces. Ne samo Republike Belorusije. Republika Belorusija je suviše mala za jedan takav veliki složeni građevinski centar. On je namenjen čitavom regionu: Zapadnoj Evropi, vašim susedima i ruskoj strani – onima sa kojima se graničite i onima koji prolaze kroz vašu zemlju. Vi ste kao raskrsnica, sa Istoka na Zapad, sa Severa na Jug. Znači da će oni raditi i da će zvati. Zato su baš Minsk, baš Belorusija, i odabrani za takav kompleks.
Uzgred budi rečeno, zaista, zašto Srbija i srpski privrednici biraju Belorusiju ? Da li je to zbog istorijskog trenutka ili je to stvar ličnih veza predsednika?
Dragomir Karić: Pre svega, u pitanju je bratsko razumevanje, prijateljstvo. Radi se o vekovnom prijateljstvu. Među nama vlada razumevanje. Tu je Aleksandar Grigorjevič Lukašenko sa svojim timom, a tu su i stručnjaci iz našeg preduzeća (ne samo Srbi, već i Amerikanci, Englezi, Holanđani, Nemci). Kada smo rekli da želimo da pošaljemo ponudu iz Minska, nisu razumeli kako da se to uradi, nisu razumeli situaciju. Pokazalo se, naravno, da je preduzećima potrebna sigurnost, politička stabilnost. Kada postoji politička stabilnost, onda nema problema, stvari se kreću.
Ali gospodine Kariću, recite mi, bili smo svedoci i za vašeg i za mog života onoga što se desilo u Srbiji, onoga što se desilo sa Jugoslavijom i kako je sada izolovana Rusija. U stvari, postoje određeni rizici, da li može nešto da se promeni i da na drugačiji način počnu da gledaju na Belorusiju?
Dragomir Karić: Ja ne delim Vaše mišljenje. Za biznis je najpotrebnije znati kakvi su potencijali. Neophodan potencijal je intelektualna elita. Imate je. Vaše obrazovanje je na najvišem nivou. Vaša radna kultura je takođe na veoma dobrom nivou, ne kažem na najboljem, ali na dobrom. A novac hoće ljudi koji mogu da se ostvare i da realizuju takav složeni projekat. Tako da tu postoji rizik u tom smislu, on nije isključen, kako izjava Žan-Klod Junkera, tako i pismo koje je vlada objavila, u kojem je napisano Vladimiru Vladimiroviču Putinu: dosta je bilo svađe, dosta je bilo embarga, posetite nas, želimo «novo vreme – novi početak», u smislu „započeti novo doba“. Vreme je da se počne. I ne samo Rusiji i Zapadnoj Evropi. Evroazijska ekonomska unija i pola zapadne Evrope. To govori o tome da svi to shvataju.
Gospodine Kariću, recite, ako pokušate da uporedite Srbiju i Belorusiju, po broju stanovnika smo približno slični. A recimo, po načinu života ljudi? Kakav je njihov nacionalni duh? Da li bi mogli da uporedite koliko ljudi zarađuju u Srbiji u poređenju sa Belorusijom i kakvo je njihovo raspoloženje ? Srbija je ipak relativno nedavno doživela veliku nesreću.
Dragomir Karić: Mi jesmo doživeli veliku nesreću, 20 godina građanskog rata. Srbija, koja je imala 224.000 kvadratnih kilometara, danas ima 80 hiljada kvadratnih kilometara. Svi naši susedi koji su do juče bili komšije, braća, svaki od njih ima teritorijalne pretenzije prema Srbiji, pokušavajući da nas razbije. Ali duh je snažan, patriotski duh. U Srbiji su ljudi rodoljubivi. U Srbiji, se uvek gleda napred. Ljudi u Srbiji se ne boje.
Vidite, kada je Papa Franja pitao našeg predsednika: „Šta se dešava tamo, kakva je situacija?“. Konsultovao sam se sa drugim ljudima, stručnjacima u Vatikanu, rekli su: „Srbija? Nema nijednog rata u kome nisu uzeli pušku da brane svoju zemlju i pomognu. „Dakle, naši ljudi u odnosu na ono što su doživeli, dosta dobro žive, ponosno. Imamo ogromnu nezaposlenost. Ali nam pomaže dijaspora.
7,5 miliona ljudi je u Srbiji, a još polovina od toga je u inostranstvu. Oni koji su u inostranstvu su veoma solidarni, šalju novac kao pomoć Srbiji. Tako da, u stvari, da nije bilo tih 6-7 milijardi evra godišnje koje dobijamo iz inostranstva, bilo bi veoma teško.
A pogledajte, pre nekoliko godina, postavljen je zadatak da naša međusobna robna razmena poraste na pola milijarde. Još nije dostignut taj nivo, ali šta vi mislite, na osnovu kojih roba iz Srbije i iz Belorusije ga možemo povećati ?
Dragomir Karić: Upravo sam se vratio iz vašeg MAZ-a. Pre pola veka, Josip Broz Tito i njegova supruga su posetili MAZ. I simbolično, baš danas su to uradili naš sadašnji predsednik i njegova supruga …
… posle tačno 50 godina
Dragomir Karić: Da, 50 godina. Mi smo dobili fotografije od Ministarstva spoljnih poslova, poklonili su nam ih. Tamo je bio prisutan vaš ministar industrije i drugi. Vladimir Vladimirovič Makej nam je predao slike. To ima određenu simboliku. U tadašnje vreme Vam je Tito došao, kako bi video kakvo je čudo taj MAZ koji proizvodi dve vrste traktora, velike i male. Mi ih tada nismo imali. Ali smo se vrlo brzo razvili. Kod nas su nakon toga izgrađene moćne fabrike.
Verovatno mislite na fabriku traktora.
Dragomir Karić: Da, ali, tamo su, ne znam zbog čega, bili i traktori i autobusi. Sve su ih zajedno izložili na jednom prostoru, verovatno zato što predsednik nema puno vremena.
Razumem. Pokazali su sve.
Dragomir Karić: Hoću da kažem da se naše dve zemlje ne takmiče jedna s drugom. Zašto je to tako? Mi ne proizvodimo autobuse, traktore, poljoprivredne mašine, mi sve to kupujemo od vas, kupujemo tečni gas, kupujemo vaše frižidere, kupujemo vaše televizore, mnogo šta od vas kupujemo. I vi od nas kupujete poljoprivredne proizvode. To je u prvih 9 meseci ove godine, iznosilo 250 miliona dolara, ali to je kako se kaže, bez troškova, a ja vam kažem, da je promet mnogo veći. Ali verovatno ćemo do kraja godine uspeti da to nekako zaokružimo na 300 miliona. Ostaje nam još period od dve godine koji su nam dali dva predsednika za dostizanje pola milijarde dolara do kraja 2017. godine.
Recite molim Vas, a priroda tih investicija, tog novca koji dolazi od srpskih privrednika u Belorusiju, on dolazi od Srba iz dijaspore ili od onih koji žive u Srbiji?
Dragomir Karić: Da znate, i od jednih, i od drugih. Zato što je jednostavno nemoguće opredeliti nekakav profil i reći. Nema Srbina koji je napustio zemlju, a da Srbija „nije ostala u njemu“. Ne može se desiti da on napusti ognjište i da sve ponese sa sobom i ode.
Vidite, rekli smo tokom našeg poslednjeg susreta na tok-šou da mi u Belorusiji sve vreme smatramo da smo u srcu Evrope. O tome, da kada se klanjaš pred jednom stranom, pred drugom stranom se se osećaš nekako neprijatno, jer joj okrećeš leđa. Ali, ako pogledate na Srbiju, vi ste u još komplikovanijoj situaciji. Ko se između nas nalazi više u centru?
Dragomir Karić: Mi imamo vremena, za sada. Kod nas ste, nažalost, i vi – centar, i mi – centar. Znate li šta je Vaš centar? Vi ste između dva giganta: velike i moćne ruske države, bratska zemlja ima takođe i svoje interese, kao i jedne velike evropske zemlje. I vama je takođe veoma teško da se krećete. Mi se nalazimo između malih država, ali smo mi enklava. Svi oni su za NATO-a, osim nas. Svi oni su u Evropi, osim nas. Ali mi razumemo, da ako su oni toliko zainteresovani za nas, da smo im mi potrebni. Ali, mi se krećemo u pravilnom smeru.
Naš predsednik i naš premijer, sprovode odličnu politiku, oni rade. Jesenas se čulo na jednom sastanku u uskom krugu, kada je predsednik rekao Aleksandru Grigorjeviču: „Vi ako želite sa nama, ne možete sa njima.“ Predsednik je tiho, mirno rekao: „Izvinite, vi nam ne možete nametati, čak i ako želite da ponovo bombardujete. To su vekovni prijatelji i braća, i zato ćemo sa njima raditi. “
Tako da ja gledam i na politiku vaše zemlje i na politiku naše zemlje, i one se u svemu poklapaju. Mi kao biznismeni treba da pomažemo ljudima, da pomažemo mladim ljudima da otvore oči. Da im pokažemo kakve su nove mogućnosti pred njima. Samo treba da podelimo svoja iskustva. Mislim na svaki moj dolazak kod vas ili vaših ljudi, a ima puno delegacija. Nedavno je ministar odbrane bio ovde. To je jednostavno neophodno. Neophodna je razmena: kultura, sport, umetnost, književnost. Generalno, sve je neophodno da bi smo se upoznali i bliže srađivali. Mi ćemo sagraditi „Minsk-mir.“ To želim da vam kažem, a vi, kao iskusni ljudi, molim vas pratite šta radimo. To će biti najbolja kontrola.
Molim vas za poslednje pitanje. Mi se nalazimo ispred „Svetionik Minska“, a biće i „Minsk Mir.“ Da li ste za sebe, ili, recimo, za svoju decu, za svoju porodicu, predvideli neki stan ili prostoriju koja će biti u „Minsk-Miru“ ili „Svetionik Minsku“?
Dragomir Karić: Ja imam stan ovde, imam i manju kuću. Sve imam. I, ja u stvari, o tome, iskreno, ne razmišljam. Mi mislimo kako da pronađemo veoma poznate ljude u svetu, već imamo njihov spisak, i da im poklonimo najprestižnije stanove, da oni tu žive, „a tamo živi, Stiven Sigal“, ili, recimo, Depardje, i drugi. Mi takvim ljudima treba da poklanjamo. Oni će privući druge. To je naš cilj.
Gospodine Kariću, hvala vam na poseti, za vreme koje ste našli za ovaj intervju i za sve što radite. Bila mi je danas čast da razgovaram sa vama. Želim Vam sve najbolje.
