Kad jedan od kanabista, kako inače nazivam trčkače za mekano predsedničko kanabe, istakne da će za njega glasati „normalna Srbija“, da li je onda njegova poruka da su svi ostali građani – nenormalni? Još je čudnije kad tako nešto izjavi Saša Janković, bivši zaštitnik građana, od koga bi se najmanje moglo očekivati da deli psihijatrijske dijagnoze onom delu Srbije koji neće zaokružiti njegovo ime na glasačkom listiću.
Pristalice takozvane građanske opcije često u javnim glasilima i na društvenim mrežama sa omalovažavanjem i potcenjivanjem gledaju na deo naroda koji glasa za Aleksandra Vučića. Čak, to samoproglašavanje te lažne elite za nosioce ideja građanske opcije predstavlja skriveni vid diskriminacije, jer su, po logici stvari, njihovi neistomišljenici, valjda, predstavnici – seljačke opcije.
I ja sam, posle nekoliko kolumni u „Politici“, od njihovih medijskih oficira, izložen rafalima uvreda. Oni moje neslaganje s nacionalizmom, zalaganje za rušenje granica među narodima bivše Jugoslavije i trajnim pomirenjem opisuju najpogrdnijim izrazima, mahom u vezi s mojim poreklom, pećkim akcentom i političkom podrškom Aleksandru Vučiću.
Ovde bi i Bil Gejts, koji je napustio Harvard, bio raščerečen od tih nadsrba. Zbog toga što se bavim biznisom, ne osećam se nimalo superiorno u odnosu na ostale građane, a naročito ne u odnosu na političke neistomišljenike. Od mene neće čuti ni jednu ružnu reč upućenu njima, jer politički rival za mene nije politički neprijatelj.
Srbiji je dosta podela na prvu i drugu, građansku i seljačku, normalnu i nenormalnu, urbanu i prostačku. Srbi ne vole da ih smatraju ljudima drugog reda, manje vrednim, samo zbog toga što glasaju za nekoga
Kada govorim kao da sam se juče preselio iz Peći, to samo znači da se ponosim time što dolazim iz samog srca srpske duhovnosti i državnosti, sedišta prvog patrijarha na našem Kosovu i Metohiji. Kad zaigram tvist na televiziji i skidam sako, kao nekad Đorđe Marjanović, kad ponekad zapevam i proveselim se, to samo znači da se i pored bogatstva nisam promenio i da sam onaj isti Bogoljub koji je rastao na hlebu i šerbetu.
Isti sam i kad ugostim Džejmija Foksa, slavnog američkog glumca i dobitnika Oskara, kao što sam isti kad sedim u kafanici sa seljakom, iz okoline Prokuplja. To, verujte, ne može da se odglumi.
Zato me čudi da samoproglašeni nosioci štafete građanske opcije i političke korektnosti, koji bi morali da dele slične vrednosti, javno iskazuju takav prezir prema onima koji ne misle kao oni. To dostiže granice rasizma i Srbiju deli na navodni elitistički „krug dvojke“ i ,,narodnjački”.
A upravo zbog tih razloga me ne čudi da Aleksandar Vučić ima više od 50 odsto podrške birača.
Šta to zapravo ne shvata elita i angažovani intelektualci, kako sami sebi lepo tepaju, misleći da se Srbija prostire do ulaznih vrata kafića na Dorćolu ili na Vračaru? Da ih samo podsetim da sam 2004. godine u drugom izbornom krugu podržao Borisa Tadića i ne vidim da je za dva njegova predsednička mandata, za deset godina, nadinteligencija živela bolje. Pre bih rekao da je sva požutela i uvenula od siromaštva!
Oni, jednostavno, ne razumeju da je Srbiji dosta podela na prvu i drugu, građansku i seljačku, normalnu i nenormalnu, urbanu i prostačku. Srbi ne vole da ih smatraju ljudima drugog reda. Mogu samo da zamislim u kakvo će se sada čudovište pretvoriti istinski gospodin Ištvan Pastor koji se usudio, zamislite samo drskosti, da prizna da je Vučićev lični prijatelj.
Nije, gospodo, dovoljno to što držite predavanja na univerzitetu, igrate na pozorišnim daskama ili recitujete fraze o ljudskim pravima, slobodama i političkoj korektnosti, pa da se samoupišete u elitističku kastu nadljudi. Nisu Nikola Tesla, Mihajlo Pupin i Milutin Milanković jeli kolače u Ruskom caru, već su se igrali po pašnjacima Smiljana, Idvora i Dalja. Veliki naučnik i rodoljub Mihajlo Pupin, uz to i prvi Srbin dobitnik Pulicerove nagrade za književnost, nije čak ni doživeo da postane član SANU. Zar da neki tamo Pupin, lični prijatelj američkog predsednika Vudra Vilsona, pomrači slavu beogradskih učenjaka.
Vreme je da se prekine s podelama u Srbiji. Vreme je da svako ima pravo na politički izbor i slobodu mišljenja i govora i da zbog toga ne bude anatemisan kao kandidat za psihijatriju ili večernju školu. Zato razmišljam da, kad se završi prvi krug predsedničkih izbora, organizujem političku školu, nazovem je „Bogoljubov Kumrovec“ i moje drage kanabiste obučim kako da zasednu na vlast za pet godina. Kurs će biti besplatan. Prva lekcija je o tome da su svi građani jednako vredni i dostojni poštovanja, bez obzira za koga glasaju. Druga lekcija je da postoje samo dobri i loši ljudi i da je to jedina podela korisna za Srbiju.
(KOLUMNA POLITIKA) http://www.politika.rs/scc/clanak/375911/Pogledi/Normalna-i-nenormalna-Srbija
